srЋирилицаlatLatinicaenEnglish
Почетна >>> Србија у WW1 >>> 1300 каплара: Први по стварању у миру, први по храбрости у рату

1300 каплара: Први по стварању у миру, први по храбрости у рату

Србија се у Првом светском рату супротставила бројнијој, боље опремљеној и боље наоружаној аустроугарској војсци. Аустроугарска је на почетку рата имала око 378.000 професионалних војника, док је Србија током читавог трајања рата успела да мобилише укупно око 250.000 људи. У Србији се мобилисало све мушко што је било способно за рат. Сељани земљорадници, образовани људи, занатлије, трговци… Мобилизација је била општа. Проблем је био и део војске онеспособљен у претходним балканским ратовима.

Ипак, мислило се и на будућност те војске. Врховна команда послала је на почетку рата групу студената и ђака који су се истицали у својим школама у официрску школу у Скопљу.Знало се да ће Велики рат бити дуг и тежак, а они су представљали залог за будућност. Далеко од фронта, могли су да се усавршавају и да по завршетку официрске школе својим образовањем и способностима учествују у акцијама српске војске.Највише их је било са универзитета у Београду. Неки су прекинули студије на најпрестижнијим европским универзитетима да би помогли својој отаџбини.Било је ту синова министара, професора, истакнутих официра. Било их је из свих крајева Србије, али и Аустроугарске. Било их је 1300.

1300-kaplara

Обуку у Скопљу водио је потпуковник Душан Гишић, ветеран из балканских ратова. Просечна старост младића била између 21 и 24 године. Поред стандардних војних тема, у кампу ових младића су се често могле чути и надахнуте дискусије младих интелектуалаца и научника у напону стваралачке енергије. Међу њима је било и уметника, који су стварали родољубиве песме.

Ипак, ситуација на фронту захтевала је тешке мере. После великих губитака на Церу и Дрини, српска војска је била десеткована, уморна и још слабије опремљена. Био је потребан сваки пар руку, сваки коњ, сваки топ, сваки човек. Обука у Скопљу трајала је само два месеца пре него што је Врховна команда позвала младиће на фронт. Они су, задојени патриотизмом, једва чекали да се придруже биткама, па су чак и сакривали телесне недостатке од регрутне комисије. Грађани Скопља су 2. новембра1914. испратили воз са младим војницима уз песму и цвеће.

Енглески лист „Обсервер“ о путу српске младости на фронт овако извештава: „То је једини пример у историји света да једна држава, малена Србија, шаље у рат, искључиво у борбене јединице, свој цвет. Своју будућност. Целокупну интелектуалну омладину, као последњу наду за спас своје земље“.

Врховна команда их је одмах по регрутацији произвела у чинове каплара. Распоређени судуж фронта на борачке дужности у оперативним јединицама. Тада су и добили бесмртни назив „1300 каплара“. На положаје су стигли у јеку борбе. У Горњем Милановцу дочекао их је регент Александар Карађорђевић. У свом говору, рекао им је „Ни корака назад!“. Ту лозинку су користили током читавог рата. Својом појавом су подизали морал уморној војсци и свест о опасној ситуацији у којој се Србија нашла. Већ првог дана, многи од њих, сада већ са чином поднаредника,погинули су у борбама. Само у колубарској бици пало је њих 400. У одбрани од Макензенових трупа 1915. постали су наредници, а у повлачењу преко Албаније и пробоју солунског фронта већином потпоручници. До краја рата, погинуло их је две трећине.

Споменик посвећен храбрим српским капларима у Шумарицама у Крагујевцу Фото: Панорамио, Гоца Мандић
Споменик посвећен храбрим српским капларима у Шумарицама у Крагујевцу
Фото: Панорамио, Гоца Мандић

Они који су преживели, постали су део интелектуалног крема Србије. Многи од њих су постали угледни уметници, професори на универзитетима и чланови Српске академије наука и уметности. Песник Станислав Винавер, архитекте Александар Дероко и Миладин Пећинар, географ и историчар Војислав Радовановић, сликар Христифор Црниловић, само су неки од чланова те генерације која је у миру највише стварала а у рату се најхрабрије борила. Зато 1300 каплара представљају оличење патриотизма и храбрости у Србији.

По њима је добила име улица у центру Београда, у Бања Луци и у многим српским градовима. Њихово име носе основна школа у Београду и средња школа у Љигу. На Рајцу, код Сувобора, у близиниместа њиховог војевања, подигнут им је споменик. Да се никада не заборави њихово јунаштво.

Извор: serbia.com

Check Also

Вука Попадић, најхрабрија Београђанка у Великом рату

Током Првог светског рата наизглед обични људи у себи су изналазили снаге за херојска дела. …