srЋирилицаlatLatinicaenEnglish
Почетна >>> Вести >>> Дијаспора са 10.000 стручњака

Дијаспора са 10.000 стручњака

извор: Вечерње новости

Повратак наших „странаца“ школованих на најбољим универзитетима и запослених у престижним компанијама могао би да буде шанса за бржи развој Србије.

УПРАЖЊЕНА министарска места почеће да се попуњавају за десет дана, а већ се спекулише и који странци би могли да добију фотељу у кабинету Ивице Дачића. Премијер одбија да лицитира именима, а Синиша Мали, саветник првог потпредседника Владе Србије, дао је кроки портрет најозбиљнијег кандидата за усељавање у Динкићев кабинет. Он је Србин из дијаспоре, има 30 година, дипломирао је на Јејлу, ради у престижној консултантској кући Мекензи…

За посао министара и саветника, осим наших стручњака у иностранству, у обзир долазе и странци. Није се одустало од Доминика Строс-Кана, а помињу се и британски политичари – Стивен Бајерс, бивши министар, и Питер Или, дугогодишњи парламентарац.

Преговори Александра Вучића са потенцијалним кандидатима интензивни су ових дана, а неки су се и сами понудили, не чекајући позив. Стручњаци процењују да у иностранству имамо више него довољно кадрова свих профила, који су на највишим позицијама у компанијама и на универзитетима, али да је проблем мотивисати их да се врате.

– Цео свет подмирили смо стручњацима. Има их од Америке до Аустралије, а на њихово школовање држава је потрошила између 12 и 13 милијарди евра. Ако урачунамо и то колико би они, са тим потенцијалом зарадили, инвестирали и платили порез држави, губитак се пење на стотине милијарди долара – каже проф. др Бранко Ковачевић, декан Електротехничког факултета у Београду. – Јејл, Стенфорд, Беркли, Кембриџ, Оксфорд, Принстон, Мајкрософт, Гугл или Сиско – само су неки од најпрестижнијих универзитета и компанија у којима раде наши људи. Има их и у Европи, у свим важним институцијама. Процењује се да око 100.000 бивших студената Универзитета у Београду ради у иностранству. Наш алумни води Владета Марјановић, један од наших најуспешнијих људи у Америци, и у бази има око 70.000 мејл адреса људи који живе у САД, а дипломирали су на Универзитету у Београду.

Да би се они вратили, сматра проф. Ковачевић, потребно је много труда. Они желе да виде политичку и економску стабилност, да знају да њихове компаније овде могу да зараде исто колико и да послују у било којој другој држави. Траже јасна правила игре и гаранцију капитала.

– Реч је о људима који зарађују милионе, а наша привреда им то не може дозволити. Она посрће, једна је од најгорих на свету. Кажу неки од њих да је лакше постати маринац у Америци, него добити грађевинску дозволу у Србији. Зато је тешко убедити некога да дође и игра светску утакмицу у држави која има афрички стандард – сматра проф. Ковачевић. – Али није немогуће. То пре свега могу политичари, који ће обезбедити бољи пословни амбијент. Чак и велике фирме, попут „Сименса“, „ХП“, „Мајкрософта“ или „Интела“, имају своја представништва овде, али запошљавају мали број људи и чекају да ли ће ствари у нашој држави да се промене набоље.

А од свих који су отишли, каже наш саговорник, вратило се и започело успешне бизнисе њих неколико десетина. Он зна за тридесетак и све може да их наброји. Фирме су им у повоју, запошљавају укупно 200 до 300 људи и зарађују неколико десетина милиона долара годишње.

Управо повратак дијаспоре рецепт је по коме је Кина кренула у вртоглав развој и који би Србија морала да примени.


– Њихова држава инвестирала је у повратак експерата из Америке. Неке је ангажовала држава, а другима су створени добри пословни услови, тако да им се више исплатило да отварају фирме у Кини, него у Америци – објашњава Срђан Огњановић, директор Математичке гимназије, чији ђаци сваке године уписују најпрестижније светске универзитете. – То што деца одлазе није лоше. Чак је одлично што имамо људе који су школовани на најбољим факултетима, запослили се у престижним компанијама, јер је све то непроцењиво искуство које стекну само одабрани. Али када су већ професионално формирани, наша држава треба да одигра улогу и да им да понуду која се не одбија, како би их вратила у земљу.

Управо српска дијаспора, процењује се, највећи је капитал који имамо, јер је у њој најмање 100.000 високообразованих и неколико хиљада доктора наука. У Канцеларији за дијаспору и Србе у региону, која прати рад наших стручњака и пословних људи у расејању, сматрају да је могућност њиховог повратка врло реална и остварљива. И да дијаспора може да Србији да свог министра.

Вукман Кривокућа, који је у Канцеларији надлежан за српске привреднике у расејању, каже:

– У дијаспори постоји велики број успешних бизнисмена, који би могли да допринесу побољшању економске ситуације у Србији. Од највеће користи за Србију су њихово привредно искуство и везе у пословном свету развијених држава. Проблем је, међутим, њихов недостатак политичког искуства за обављање важних функција у власти, што могу брзо да превазиђу, јер у вођењу економије Србије политичко искуство није неопходно.
Међу експерте из дијаспоре убрајају се Милан Мандарић из Велике Британије, члан многих управа светских банака, др Дејан Илић, професор у САД и Немачкој, фабрикант и научник са најмање 360 патената, Бане Кнежевић, директор фирме „Мекдоналс“ и један од најуспешнијих генералних менаџера у Немачкој, као и Бранко Терзић, саветник у америчкој влади. Др Бане Симић Главашки, професор и проналазач, који сарађује са фирмом „Металац“ из Горњег Милановца, нуди нова имена:

– Дијаспора може да понуди своје људе за министре, јер има стручњаке и као што је др Војин Јоксимовић, експерт за атомску технологију и политику…

Најуспешнији Срби у расејању данас располажу капиталом од најмање 30 милијарди долара. И потенцијал српске научне дијаспоре, према тврдњи професора за миграције др Владимира Гречића, огроман је.

– Научну српску дијаспору чини 10.000 стручних људи, чије способности данас премашују размере образовања у Србији. Земљу је у протекле две деценије напустио наш научни врх. Чак 2.000 експерата и доктора наука живи и ради у у САД – објашњава Владимир Гречић, аутор књиге „Српска научна дијаспора“.

У САД, на пример, троје Срба ради у Агенцији за свемирска истраживања. Професор Драгослав Шиљак је научник крунисан низом признања у Америци и свету. Никола Чабраја из Гере у Индијани је на 185. месту Форбсове листе најуспешнијих и најбогатијих. Чабраја је као директор компаније у војној индустрији дошао на листу најбољих менаџера Америке, јер је имао промет од 29 милијарди долара. Такав стручњак би заиста био потребан Србији, сматрају наши саговорници.


Зоран Калабић, директор у бечкој компанији „ЕРА“ и један од најбољих трговаца некретнинама у Европи, сматра да власт у Србији треба да позове наше стручњаке да буду министри:

– У свету има много способних Срба на водећим местима у великим корпорацијама и институцијама. Имамо наше људе у ММФ-у, у Светској банци, у америчком Конгресу и у парламентима западних земаља. у Бечу имамо Србина који је посланик у градској скупштини. У политичким врху САД, Словеније, Хрватске, Мађарске и Румуније има Срба. Питање је да ли би неко од њих прихватио изазов да буде министар у Србији. Лично, мислим да не би, јер наша земља није системски сређена да се постижу добри резултати, какви се, на пример, остварују у државама ЕУ – сматра Калабић.

Подсетимо се да су у власт из дијаспоре деведесетих ушли др Радмила Милентијевић из Њујорка, као министарка за емиграцију, и Милан Панић из Калифорније, као премијер Југославије. Памти се случај Милана Јанковића (алијас Филип Цептер), власника компаније „Цептер интернационал“, са 140.000 упослених у 44 државе света, који је био председник Олимпијског комитета Србије. Јанковић је брзо смењен јер је открио финансијске манипулације у пословању ОК. За Јанковића је политичка игра странака тада на власти била замка која га је спутавала да се докаже као најбољи бизнисмен и организатор из дијаспоре у државној власти.

И поред свих проблема у земљи, према речима др Владимира Гречића, наши људи из дијаспоре су спремни да се врате и раде у Србију.

– Од 253 наших људи који су докторирали на универзитетима у Америци, у отаџбину се вратило њих тридесетак. У анкети међу 450 српских дипломаца у САД и Канади чак 70 одсто рекло је да би се вратило у матицу под одређеним условима. То показује да они нису отишли из Србије због новца, већ због бољих услова за научни рад и желе да се докажу као стручњаци – закљу чује др Владимир Гречић.

ДИПЛОМЕ И ШАНСЕ
ИЗ перспективе младих ствари изгледају још сложеније, а проблеми се умножавају. Један од њих, Милан Крстић, бивши студент проректор Универзитета у Београду, а данас студент мастер студија у Лондону, каже да многе ствари треба да се поправе, али да он ипак нема дилему и сигурно се враћа у Србију. План је да после мастера на лондонском ЛСЕ-у, докторске студије упише на Универзитету у Београду.

Држава, напомиње, не чини ништа ни за ствари које су техничке и захтевају врло мало новца и труда.

– Нострификација диплома траје предуго, а и скупа је, што демотивише потенцијалне повратнике. Док се тај процес не заврши, људи званично имају само средњу школу – објашњава Крстић. – Други проблем је политичка нестабилност збој које је највећи број људи и отишао деведесетих година. Што је мањи политички ризик, ризик од великих криза, радикалних престројавања или нових конфликата, тле је погодније за повратак.

Он напомиње да младе, када се врате, осим мањка посла, „нагриза“ и партократија и непостојање једнаких шанси.

– Оног тренутка када буде сигуран да ће његова диплома, успех и рад бити вредновани једнако са другима, независно од тога да ли је члан партије, српском стручњаку биће неупоредиво лакше да се врати у своју земљу. Исто важи и за сузбијање корупције приликом запошљавања – напомиње Крстић.

СРБИН НАЈБОЉИ СА ЧИПОВИМА
И др Јасмина Вујић, шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на Универзитету Беркли, у Калифорнији, тврди да у дијаспори има изузетних стручњака у свакој области од интереса за Србију, али скоро ниједна влада није заиста била заинтересована да то истражи. А тако се ради и данас, јер се у Србији, на пример, не зна ко је др Боривоје Николић, са универзитета у Берклију, највећи стручњак за чипове на свету.

– Учествовала сам на саветовању о фабрици чипова, које је одржано у Петници. Јасна Матић је задужена за преговоре са УАЕ око ове фабрике. Када сам је питала да ли зна да је један од највећих стручњака у бежичној телефонији и дизајнирању чипова наш човек, она, наравно, није чула за њега, нити га је укључила у тим. Била сам шокирана – каже др Јасмина Вујић.

аутори: Марко Лопушина, Ивана Мићевић

Check Also

Отворени Дани Србије и Српске у Бечу

Mанифестација „Дани Србије и Српске“ коју су заједно организовале Амбасада Србије, Канцеларија представништва Републике Српске …