Home >>> Srbija u WW1 >>> 1300 kaplara: Prvi po stvaranju u miru, prvi po hrabrosti u ratu

1300 kaplara: Prvi po stvaranju u miru, prvi po hrabrosti u ratu

Srbija se u Prvom svetskom ratu suprotstavila brojnijoj, bolje opremljenoj i bolje naoružanoj austrougarskoj vojsci. Austrougarska je na početku rata imala oko 378.000 profesionalnih vojnika, dok je Srbija tokom čitavog trajanja rata uspela da mobiliše ukupno oko 250.000 ljudi. U Srbiji se mobilisalo sve muško što je bilo sposobno za rat. Seljani zemljoradnici, obrazovani ljudi, zanatlije, trgovci… Mobilizacija je bila opšta. Problem je bio i deo vojske onesposobljen u prethodnim balkanskim ratovima.

Ipak, mislilo se i na budućnost te vojske. Vrhovna komanda poslala je na početku rata grupu studenata i đaka koji su se isticali u svojim školama u oficirsku školu u Skoplju.Znalo se da će Veliki rat biti dug i težak, a oni su predstavljali zalog za budućnost. Daleko od fronta, mogli su da se usavršavaju i da po završetku oficirske škole svojim obrazovanjem i sposobnostima učestvuju u akcijama srpske vojske.Najviše ih je bilo sa univerziteta u Beogradu. Neki su prekinuli studije na najprestižnijim evropskim univerzitetima da bi pomogli svojoj otadžbini.Bilo je tu sinova ministara, profesora, istaknutih oficira. Bilo ih je iz svih krajeva Srbije, ali i Austrougarske. Bilo ih je 1300.

1300-kaplara

Obuku u Skoplju vodio je potpukovnik Dušan Gišić, veteran iz balkanskih ratova. Prosečna starost mladića bila između 21 i 24 godine. Pored standardnih vojnih tema, u kampu ovih mladića su se često mogle čuti i nadahnute diskusije mladih intelektualaca i naučnika u naponu stvaralačke energije. Među njima je bilo i umetnika, koji su stvarali rodoljubive pesme.

Ipak, situacija na frontu zahtevala je teške mere. Posle velikih gubitaka na Ceru i Drini, srpska vojska je bila desetkovana, umorna i još slabije opremljena. Bio je potreban svaki par ruku, svaki konj, svaki top, svaki čovek. Obuka u Skoplju trajala je samo dva meseca pre nego što je Vrhovna komanda pozvala mladiće na front. Oni su, zadojeni patriotizmom, jedva čekali da se pridruže bitkama, pa su čak i sakrivali telesne nedostatke od regrutne komisije. Građani Skoplja su 2. novembra1914. ispratili voz sa mladim vojnicima uz pesmu i cveće.

Engleski list „Observer“ o putu srpske mladosti na front ovako izveštava: „To je jedini primer u istoriji sveta da jedna država, malena Srbija, šalje u rat, isključivo u borbene jedinice, svoj cvet. Svoju budućnost. Celokupnu intelektualnu omladinu, kao poslednju nadu za spas svoje zemlje“.

Vrhovna komanda ih je odmah po regrutaciji proizvela u činove kaplara. Raspoređeni suduž fronta na boračke dužnosti u operativnim jedinicama. Tada su i dobili besmrtni naziv „1300 kaplara“. Na položaje su stigli u jeku borbe. U Gornjem Milanovcu dočekao ih je regent Aleksandar Karađorđević. U svom govoru, rekao im je „Ni koraka nazad!“. Tu lozinku su koristili tokom čitavog rata. Svojom pojavom su podizali moral umornoj vojsci i svest o opasnoj situaciji u kojoj se Srbija našla. Već prvog dana, mnogi od njih, sada već sa činom podnarednika,poginuli su u borbama. Samo u kolubarskoj bici palo je njih 400. U odbrani od Makenzenovih trupa 1915. postali su narednici, a u povlačenju preko Albanije i proboju solunskog fronta većinom potporučnici. Do kraja rata, poginulo ih je dve trećine.

Spomenik posvećen hrabrim srpskim kaplarima u Šumaricama u Kragujevcu Foto: Panoramio, Goca Mandić
Spomenik posvećen hrabrim srpskim kaplarima u Šumaricama u Kragujevcu
Foto: Panoramio, Goca Mandić

Oni koji su preživeli, postali su deo intelektualnog krema Srbije. Mnogi od njih su postali ugledni umetnici, profesori na univerzitetima i članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Pesnik Stanislav Vinaver, arhitekte Aleksandar Deroko i Miladin Pećinar, geograf i istoričar Vojislav Radovanović, slikar Hristifor Crnilović, samo su neki od članova te generacije koja je u miru najviše stvarala a u ratu se najhrabrije borila. Zato 1300 kaplara predstavljaju oličenje patriotizma i hrabrosti u Srbiji.

Po njima je dobila ime ulica u centru Beograda, u Banja Luci i u mnogim srpskim gradovima. Njihovo ime nose osnovna škola u Beogradu i srednja škola u Ljigu. Na Rajcu, kod Suvobora, u blizinimesta njihovog vojevanja, podignut im je spomenik. Da se nikada ne zaboravi njihovo junaštvo.

Izvor: serbia.com

Check Also

Vuka Popadić, najhrabrija Beograđanka u Velikom ratu

Tokom Prvog svetskog rata naizgled obični ljudi u sebi su iznalazili snage za herojska dela. …