Home >>> Srbija u WW1 >>> Momčilo Gavrić, mali vitez Velikog rata

Momčilo Gavrić, mali vitez Velikog rata

Početak Prvog svetskog rata odneo je njegovu porodicu, a njega učinio svojim najmlađim učesnikom i najmlađim kaplarem na svetu. Osmogodišnji Momčilo Gavrić prošao je sa srpskom vojskom albansku golgotu, svet mu se divio, a Grci su mu na Krfu podigli zlatnu ploču. Ipak, godine koje su dolazile ovom malom vitezu nisu donele spokoj koji je zaslužio, već nebrojene nepravde.

Momčilo_Gavrić_i_major_Stevan_Tucović-res
Momčilo Gavrić i major Stevan Tucović

Na samom početku Velikog rata Austrougraska je glavninu svojih snaga koncentrisala na reci Drini čija je okolina bila poprište borbi u prvoj ofanzivi rata. U tom prvom naletu neprijatelja, u obližnjem selu Trbušnica kod Loznice, osmogodišnjem dečaku, Momčilu Gavriću, ubijena je cela porodica, a njega je spasao slučajni odlazak kod rođaka.

Od tog trenutka život ovog dečaka pretvara se u roman koji samo život može da napiše. Pošto mu je neprijatelj zapalio i kuću, mališa se sam uputio ka Gučevu kako bi pronašao srpsku vojsku i pozvao je da osveti njegovu braću i sestre. Prizor dečaka koji je izgubio sve potresao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije kojim je komandovao brat Dimitrija Tucovića, major Stevan Tucović. On je naredio da se dečak primi u Diviziju i da mu se dozvoli da svakog dana opali tri puta iz topa kako bi osvetio svoju porodicu.

Sve do kraja Velikog rata, maleni vojnik se nije odvajao od srpske vojske. Borio se pod njenim zastavama u Kolubarskoj bici, prošao albansku golgotu, preživeo rane zadobijene na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta, a sa deset godina 1916. na Kajmakčalanu Živojin Mišić ga je unapredio u podnarednika. Tako je Momčilo Gavrić postao najmlađi kaplar i podnarednik u istoriji ratova.

Legitimacija
Legitimacija Albanske spomenice

Kada je ovaj nesvakidašnji vojnik primljen u Drinsku diviziju, vojnici su ga prozvali „sinom divizije“ a tu je upoznao i svog najboljeg prijatelja, Zlatiborca Miloša Mišovića od kojeg se nije odvajao. Pričalo se kasnije kako je prilikom prelaska preko Albanije, Zlatiborac od iznemoglosti pao u sneg i rekao dečaku da nastavi i da se ne obazire na njega. Momčilo se sklupčao oko njega i rekao da neće poći ni korak dalje bez njega. To je Milošu dalo snage da ustane i izdrži gogotu do kraja.

Slobodno vreme na frontu mali vojnik je provodio učeći da piše. Jednog dana mi je u posetu došao neki čovek i poklonio mu sat i nožić. Bio je to doktor Arčibald Rajs, švajcarski kriminolog koji je zavoleo Srbiju i borio se sa njenom vojskom na Solunskom frontu. Za ovog junaka čula je i velika srpska dobrotvorka, engleska plemkinja, ledi Lejla Pedžet koja ga je nazivala „srpskim vitezom“.

Ona je ujedno bila jedna od dobrotvora koji su srpskim ratnim siročićima omogućili da se, po završetku rata, školuju u Londonu. Momčilo je bio jedan od njih. Imao je samo dvanaest godina kada mu je pukovnik Tucović izdao poslednju naredbu – da otputuje u London i završi gimnaziju „Henri Rajt“.

Iz-Engleske-na-skolovanju-serbia-2
Momčilo Gavrić na školovanju u Engleskoj

Život posle rata: Nepravda na svakom koraku

Po povratku iz Londona, sada već mladića Gavrića odveli su na zgarište njegove kuće, ali on nije želeo da tu obnovi svoj život. Radio je razne poslove od Šapca do Beograda i živeo mirno dok mu neočekivano 1929. nije stigao poziv za regrutaciju.

Momcilo-ponovo-u-vojsci-1928-serbia

Javio se u kasarnu u Slavonskoj Požegi i rekao da je četiri godine ratovao, da je ranjavan i nosilac Albanske spomenice, ali mu niko nije poverovao. Tražili su da napiše priznanje da laže, na šta Gavrić nije pristao, pa je zbog toga dva i po meseca ležao u zatvoru.

Posle vojske Momčilo se vratio u Beograd i završio grafičarski zanat i obuku za vozača, oženio se i zaposlio u fabrici hartije „Vapa“. Ovde je radio sve do početka Drugog svetskog rata kada je mobilisan u vojsku Kraljevine Jugoslavije u Kolašinu.

Deo odlikovanja
Deo odlikovanja

Nemci su zarobili njegov puk, ali je Gavrić uspeo da pobegne. Vratio se u Beograd i nastavio da radi u fabrici kao asistent jednom Jevrejinu koga Nemci nisu dirali jer im je bila potrebna njegova stručnost. Sve do 1943. godine. A tada su ih obojicu bacili u logor na Banjici, ali je uz protekciju šefa policije, Gavrić pušten posle nekoliko meseci.

Nevolje Momčila Gavrića se ovde nisu završile. Posle logora optužen je i za kolaboraciju, a streljanja ga je spasla čista sreća jer ga je prepoznao skojevac kome je tokom okupacije davao dragoceni papir.

I kao da sve to nije bilo dovoljno, aktivisti „Narodnog fronta“ došli su 1947. na vrata njegovog doma i tražili novčani prilog za „bratski narod u Albaniji“. Sećajući se albanske golgote, i kako su Albanci ubijali i pljačkali njegove iznemogle saborce, Gavrić nije dao prilog. Zbog toga je osuđen na godinu i po zatvora i nikada nije želeo da priča o mukama koje je tamo preživeo.

U Srbiji nema ni jednog obeležja koje seća na ovog neobičnog junaka, a ostala je da živi priča o tome kako mu je prilikom dodele ordena od strane francuskog predsednika Miterana 1985. godine, general Lepardije rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.

serbia.com

 Dokumentarni film o Momčilu Gavriću, snimljen 1987. godine, možete pogledati ovde.

Check Also

Život u Beogradu u prvim danima Velikog rata

Do jula 1914. godine Beograd je bio veseo grad sa bogatom čaršijom i šarenolikim trgovima. …