Извор: Политика
У Нишу, који је 1914. и 1915.године био ратна престоница Србије, у склопу обележавање века од почетка Првог светског рата реализује се велики пројекат под називом „Оживимо сећања, освежимо памћење, помозимо историји“. Аутор пројекта Александар Василић из Савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године за Политику каже да су намера и циљ овог пројекта да се направе архива и посебна галерија, односно Албум сећања на славне године српске војске, њених ратника и институција:
– Одлучили смо се да направимо промоцију богатог историјског и културног наслеђа српског народа као значајног дела културне баштине европских народа из Првог светског рата. Желели смо да се видљивим учини дух и дело наших славних предака учесника Првог светског рата и упутили смо јавни позив грађанима у нашој земљи и Србима у дијаспори. Позвали смо их да учествују у стварању јединственог албума фотографија, званичних војних докумената, аутобиографских списа и записа, војничких и официрских писама и свих других аката, који без икакве сумње представљају велика сведочанства о догађајима од пре једног века и од историјског су значаја. Од упућивања тог позива 19.марта па све до 30.априла ове године, колико је првобитно требало да траје акција добили смо на стотине фотографија и докумената, од којих се нека по први пут појављују у јавности и заиста су посебна вредност, рекао нам је Александар Василић.
Савез потомака ратника од 1912. до 1920. одлучио је да се рок за достављање докумената, списа и фотографија продужи до краја овог месеца, каже Василић:
– Потпуно неочекивано највеће интересовање за учешће у пројекту показали су Срби у расејању, који су највише подржали стварање Албума сећања на наше претке. Са свих страна света, из Европе, Аустралије, Русије, Северне и Јужне Америке добили смо изузетно архивско богатство. Поред свега другог у будућој галерији моћи ће да се прочита Дневник – сведочанство о борбама на Мачковом Камену генерала Јована П. Рекалића, који нам је послао новинар Франкфуртских ВЕСТИ, очувана писма и дописнице српских војника из заробљеништва или рањеника из болница у којим су били на лечењу и опоравку, писма са Солунског фронта или фотографије ордења солунског ратника Тодора Пашајлића, који је ратовао у истом рову и друговао са Милунком Савић, а касније био на лечењу у Бизерти. Добили смо и и фотографије ид Александра Лебла, који сада има више од 90 година, и који је један од ретких који је преживео холокауст у Србији. Он нам је послао и снимак на којем је његов отац Леон Х. Лебл, инжењеријски потпоручник приликом отварања рудника Зивоња 1916. и његову Албанску споменицу… У албуму посебно место припада вероватно последња фотографија песника Милутина Бојића,снимљена у болници у Солуну 1917.године, испричао нам је Александар Василић..
Стигло је у Ниш о неколико ратних дневника, а једно писмо је посебно издвојено: српски војник у заробљеништву у Немачкој 1917. написао је писмо својој прабаби у Србији пошто је примио пакет из домовине: „Хлебац што си послала сваки Србин у логору узео је у руке, прекрстио се над њим и пољубио га. Тад настадоше сузе радованке. У оваквом радосном дану, знаменитом и дирљивом часу брацки сам поделио лебац и са својим људима појео“…
Овај пројекат се реализује уз помоћ Канцеларије за сарадњу са дијаспором и Србима у региону владе Србије и уз благослов српског патријарха Иринеја, а до сада су га, осим појединаца из земље и иностранства помогли и Војска Србије, Филозофски и Богословски факултет и бројне друге установе и институције.