srlaten

Два јунака једним топом против аустроугарске силе

Kрајем прве године Великог рата Аустријанци су опасно закорачили у Србију, прешавши Саву и Дрину у покушајима да освоје Космај. У том првом, брзом и снажном налету непријатеља српска војска се повлачила препуштајући им своје топове које због недостатка времена није могла да понесе са собом. Само два војника нису хтела да препусте непријатељу свој топ и сами су успели да заплаше толику силу и одбране Космај. Били су то Лазар Чокић и Јаков Шарчевић.

Lazar-Čokić

Притешњени ватром са свих страна, 23. новембра 1914. српски војници почели да напуштају ров по ров на Космају пред налетом добро наоружаног и бројнијег непријетаља. Аустроугарска артиљерија била је концентрисана на неколико места, тако да је из једног полукруга непрекидно сипала ватру. Свака борба изгледала је узалудна. Војници су повадили затвараче из топова како непријатељ не би могао да их користи и заједно са пешацима из прве линије почели да узмичу.

Само два војника нису напустила свој топ: Лазар Чокић, нишанџија трећег вода пољске батерије, и његов друг Јаков Шарчевић, једини од послуге.

„Лазар Чокић са свог положаја мирно је посматрао све што се догађа. С једне стране видео је силну непријатељску војску која се у плавим униформама све више примицала, а с друге стране видео своје село Ковачевац. Гледао је родно село и срце му се стезало од жалости што га можда више никада неће видети ако га сада напусти. Зато је он, на своју руку, одлучио да погине ту, поред свога топа.„ писао је савременик Милан Шантић, аутор књиге „Витези слободе“ у којој између осталих испричао и причу о овим космајским јунацима.

Лазарев пољски топ је давао је ватру толиком брзином да је изгледало као да гађа цела батерија. Међу Аустријанцима је настала пометња, али су ипак слали на стотине зрна која су фијукала око глава двојице јунака. Чак су и гранате падале, али захваљујући некој срећи, ништа од те стравичне муниције није погађало Лазара и Јакова.

Хладни и прибрани, они су наставили свој посао. Увидешви њихову храброст, артиљерци који су кренули у бег, вратили су се и заједничким снагама наставили да гађају непријатеља. Ситуација се наједном скроз преокренула. Непријатељ који је био ту, на домаку, почео је да бежи на све стране. Убрзо су били потиснути преко Саве и Дунава.

За Лазарево и Јаковљево јунаштво чули су сви војници и официри, а пристигла је и Карађорђева звезда за нишанџију Чокића као знак дивљења за овај херојски чин који се препричава до данашњих дана.

„Сине, ајдемо сада нашој кући!“

У Ковачевцу, Лазаревом родном селу, на чијем је прагу овај јунак пожелео да умре, причало како је Лазар Чокић погинуо на Космају, а неки су опет тврдили да се удавио у Дунаву. Истина је била да се није одвајао од своје јединице за све време рата, да је прошао чак и албанску голготу. Никоме се није јављао јер, јавити да си жив у току рата не значи да ћеш и сутра бити жив и да ћеш се вратити кући, те стога није желео да даје лажну наду.

Све године рата маштао је о свом селу коме ће се вратити са надом да су сви његови живи. Појавио се у Ковачевцу једне кишне новембарске ноћи. У исцепаном шињелу корачао је кроз мрачно село док му је душу раздирао страх да ли ће све затећи на броју.

Није смео да оде до куће, па је прво свратио код рођака. Погледом пуним страха ишчекивао је сурову истину. Тих неколико минута били су Лазару дужи И страшнији од целог рата. Као страшни судија рођак је изговорио: “Све је живо и здраво”. Ове речи одзвањале су у Лазаревој глави, а страшни терет пао је са срца. У том тренутку, неки малишан је ушао у собу. Лазар је упитао чије је то дете. Запрепашћени рођак је рекао: “Бог с тобом, па то је твој Воја!“

Суза је заблистала у Лазаревим очима и само је изговорио: „Сине, ајдемо сада нашој кући…“

Извор: Прича „Сам на топу“ из књиге „Витези слободе“ Милана Шантића, Београд 1938. стр. 147-153

Check Also

Вука Попадић, најхрабрија Београђанка у Великом рату

Током Првог светског рата наизглед обични људи у себи су изналазили снаге за херојска дела. …