Изјава о правима Срба у Хрватској

Изјава о правима Срба у Хрватској усвојена на трећој Великој скупштини Српског народног већа 13. фебруара 2018. у Загребу:

Трећа Велика скупштина Српског народног већа прилика је да се подсетимо на значајну историју организовања српског народа који је живео на просторима данашње Хрватске. Од црквено-народних сабора из 1706. године, преко признавања равноправности српског народа са хрватским 1867, признавања црквено-народне аутономије од стране Хрватског сабора 1887, до одлука ЗАВНОХ-а из 1943. којима се изнова потврђује равноправност и формира Клуб српских већника. То организовање било је резултат заједничких стремљења хрватског и српског народа и њихових тежњи за свеукупном националном слободом, равноправношћу и јединством.

Та стремљења не смеју бити заборављена, већ у новим историјским околностима требају служити као инспирација за унапређење међусобних односа и стварање нових облика узајамности.

Права и положај Срба у Хрватској 2018. нажалост нису се битније променили од времена одржавања ИИ Велике скупштине СНВ-а, 2013. године. Спорост, одлагање па и занемаривање у остваривању права, за које су одговорне државне институције, обележили су протеклих пет година. Због тога, положај Срба у Хрватској није унапређен него је у низу аспеката и уназађен. То посебно вреди за ниво толеранције и целога сета права која су се почела остваривати за вријеме уласка у Европску унију.

Она права која су обновљена, неретко су предмет нових оспоравања. Положај који је осигуран међународним споразумима, попут Ердутског споразума и Писма намере, Уставом, Уставним законом о правима националних мањина и посебним законима такође се настоји нарушити. Зато нам и у наредном раздобљу предстоји борба за неостварена права и за очување оних која су остварена. То бисмо требали делити са свим демократским организацијама, јер је то уједно и борба за демократску Хрватску.

1. Борба за толеранцију, недискриминацију и посебно борба против говора мржње у наредном четверогодишњем раздобљу требају и даље бити у средишту деловања Српског народног вијећа и других организација, нарочито ЗВО-а и СДСС-а. Манифестације нетолеранције и говора мржње према Србима, њиховим представницима, њиховим институцијама и знамењима њихова идентитета и даље озбиљно оптерећују, и даље остају проблем који је извор страхова и асимилације припадника српске заједнице.
2. Рад на осигуравању несметаног повратка избеглица (њих је још регистрованих око 19.000 у Републици Србији), заштита права на обнову у рату разорених и уништених кућа, стамбено збрињавање за оне који су остали без станарских права, имовину и мировинска права требају остати дневним обавезама у деловању СНВ-а и других организација српске заједнице у Републици Хрватској.
3. Утврђивање судбине несталих и убијених Срба, њихова идентификација и обележавање места страдања као и несметано сећање на њихова страдања, у наредне четири године би требало донети значајније резултате од досадашњих.
4. У више су наврата највиши представници власти обећавали суђења за ратне злочине почињене према Србима за време рата, а посебно у току и након „Бљеска“ и „Олује“. Упркос томе, та су процесуирања ретка, селективна и одвијају се по посебним критеријумима. Као и на ИИ Великој скупштини, тражимо да се дана обећања испуне, а неизвршене обавезе према међународном и домаћем праву изврше.
5. Развој повратничких средина, обнова комуналне (посебно ре-електрификација и обнова водовода) и социјалне инфраструктуре, међу првим су претпоставкама равноправности и нормалног живота Срба. Како су те средине масовно уништене и опљачкане, како се и даље запостављају, тражимо од државе да коначно донесе програмски и законски оквир за развојну политику тих подручја. Тражимо да се без одлагања испуни програмска обавеза Владе и донесе Закон о потпомогнутим подручјима те оснује Фонд за њихов развој, у интересу и Хрвата и Срба који у њима живе. Сматрамо да је неопходно да се у циљу заштите власништва формира земљишно-шумски фонд, што укључује сређивање земљишних књига, заштиту земљишта и шума.
6. Срби су и сада недовољно заступљени у државним и јавним службама. Стога очекујемо и тражимо од Владе и надлежних институција да зауставе тај тренд и да у складу са Уставним законом о правима националних мањина и међународним обавезама, почну активно спроводити политику запошљавања припадника српске заједнице, поново донесу, али овај пут и спроведу, акциони план о запошљавању припадника националних мањина.
7. Очекујемо доследно спровођење зајамчених права на језик, писмо и образовање припадника српске заједнице у Хрватској те несметану, законски зајамчену службену употребу језика и писма, што укључује називе насеља, тргова и улица, јавних институција у складу са Уставом и законом. Посебно, и овај пут, истичемо ургентност регистрације мањинских српских школа.
8. Медијске институције српске заједнице у Хрватској требају бити унапређене у три смера. Прво – Хрватска радио-телевизија требало би у склопу својих програма активно и позитивно пратити активности српских институција и њихових представника те извештавати о проблемима Срба. Друго – потребно је основати редакцију мањинског програма на ХРТ-у, која ће укључити и њену српску компоненту. Треће – на основу вишеструко исказане потребе неопходно је да српске организације оснују и властити радијски сервис, а да држава то активно помогне.
9. Обнова културне баштине, како црквене тако и световне, посебно оне која подсећа на присилну асимилацију, протеривања и масовна истребљења почињена према Србима у НДХ и њихову улогу у антифашистичкој борби народа Хрватске, треба бити настављена и убрзана. Осим улоге државе потребно је појачати улогу Европске уније у финансирању обнове споменика попут Петрове горе или Јадовног.
10. Досадашња пракса остваривања бирачког права припадника националних мањина, посебно Срба, показује да није у складу са Уставом јер се нарушава тајност бирачког поступка и производи сегрегација на бирачким мјестима. Због тога очекујемо да се, у складу са одредбама Устава, мишљењем Венецијанске комисије и мишљењем Уставног суда, изнађе решење и донесу прописи који ће омогућити слободно и несметано остваривање бирачког права припадника националних мањина.
11. Почетком деведесетих започето је, а током година системски проведено, искључивање и занемаривање Срба у националном буђењу, националном јединству и укупној националној еманципацији Хрватске. То треба бити промењено јер без Срба модерна историја Хрватске није ни потпуна ни истинита. Право на своју историју, као делу националне историје Хрватске, Србима треба бити враћено те бити видљиво у образовању, медијима, политици сећања и музејима.
12. Институције српске заједнице, посебно Српско народно веће и Заједничко веће општина, морају добити статус мањинских самоуправа, у складу са њиховим посебним оснивачким извориштима – документима с међународним карактером, Ердутским споразумом и Писмом намера. Такође, у што скорије време треба завршити повратак имовине Српској православној цркви и СПД „Привредник“.
13. На крају, за СНВ и све друге организације Срба у Хрватској, од огромне су важности трајно унапређивање односа између Хрватске и Србије те европска интеграција земаља простора бивше Југославије, посебно Републике Србије, као претпоставке стабилности и напретка.

Велика скупштина Српског народног већа очекује да ће Влада и државне институције активно и тесно сарађивати на реализацији циљева ове Изјаве са самим Већем, с изабраним представницима Срба и њиховим организацијама те да ће тако створити претпоставке за несметано остваривање права и афирмисан положај Срба у Републици Хрватској.