Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Управа за дијаспору
Леди Пеџет је енглеска племкиња и хумана српска добротворка која је у Балканским ратовима и Првом светском рату лечила српску војску. По завршетку Другог светског рата, њен лондонски дом постао је стециште српских политичких избеглица. Новчано је помогла уређењу Српске цркве и Српског клуба у Лондону.
Леди Леила Пеџет је заволела Србе за време боравка у Београду током службе њеног супруга који је био британски представник у Србији. Своју хуману страну ова енглеска дама открила је током Балканских ратова, када је са енглеским лекарима основала војну болницу у Београду и посветила се лечењу српске војске као добровољна болничарка.
Почетак Великог рата затекао је леди Пеџет у Лондону. Па иако је ту била безбедна, племенита Леди није могла да седи “скрштених руку” док “њени Срби” ратују. Због тога је, не обазирући се на савете супруга и оца, већ у новембру са великом британском санитетском мисијом, преко Солуна, пошла ка Скопљу.
Присуствовала сахрани краља Александра Карађорђевића
Краљ Александар Карађорђевић убијен је 9. октобра 1934. године, у атентату у Марсеју. Игром случаја, истог дана леди Пеџет је славила свој 53. рођендан. Леди је желела да ода последњу почаст првом југословенском краљу, па је допутовала на његову сахрану. То је уједно био и последњи пут да је ова храбра и хумана жена посетила Србију.
Тифус је завладао скопском војном болницом, а леди Пеџет је толико пожртвовано помагала војницима да је убрзо и сама оболела од ове опаке болести. Након тешких дана борбе, Леди је ипак оздравила и у мају отпутовала на опоравак у Швајцарску.
Већ у јулу се вратила у Скопље где је опет управљала болницом и направила гест који ће Србија заувек памтити. Српска војска кренула је у повлачење преко Албаније, а леди Пеџет је без обзира на савете и молбе својих најближих да одступи са војском, ипак остала уз рањенике који нису могли да се евакуишу. Скопље је у том тренутку било окупирано од стране Бугара.
Неустрашива Леди је у таквим околностима остала у Скопљу све док пследњи рањеник није напустио скопску војну болницу. Након тога, леди Пеџет се вратила у Енглеску и посветила својој другој љубави, природи. Али пре одласка, осетила је потребу да се опрости са својим Србима писмом које је било објављено на првој страни “Политике”, у коме, између осталог, каже:
“Од увек сам за Србију и српски народ имала топле симпатије и између мене и њега је постојала нека нарочита веза, која је чинила да и кад сам од њих далеко с љубављу мислим на њих, веза која је чинила да сам у Србију долазила увек с оном истом радошћу с којом и у своју отаџбину. Још једном искрено и од срца хвала свима и до скорог виђења.”
На свом имању недалеко од Лондона живела је мирно узгајајући птице и цвеће све док тај мир није помутио Други светски рат. Леди је у својој кући отворила болницу, а кад се рат завршио, њен дом је постао стециште српских политичких избеглица.
Постоје подаци према којима је помогла Милошу Црњанском да добије енглеско држављанство. Он је уједно био један од многих Срба које је леди Пеџет угостила у својој кући.
Пред крај живота Леди је имала страх само од једног – да је њени Срби не забораве. „Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!”
Одликована је највишим Орденом реда Британске империје и највишим одликовањем Србије, Орденом Св. Саве. Београд ће заувек памтити Леди Пеџет кроз улицу на Дедњу која носи њено име.
