извор: РТС
Оног момента када су објављени резултати пописа становништа у Вуковару, подигла се прашина око увођења ћирилице у овом граду. Срби, којих има више од једне трећине укупног становништва у том граду, остварују право на употребу свог језика.
С обзиром на то да су Срби прешли ону зачарану границу од једне трећине укупног становништва како би остварили право на употребу свог језика и писма истог момента кренула је и хајка на ћирилицу, а помало и на све што је српско.
Међутим, већ дуже време Срби су овде приказаникао као лоши момци. Њихов значај и утицај је потпуно маргинализован, а нигде се не могу видети подаци када су, рецимо, изграђени православни храмови, које су српске институције и удружења овде били активни у прошлости. Не знамо колико је било познатих Срба из овог града, као ни податак да је Срба на овом простору било и пре доласка Турака.
На интернет страници града сеазнајемо да је Хрватски дом отворен 1922, а садашња, иначе руинирана зграда Српског дома званично је отворена и освећена 17 година пре, на Светог Саву 1905. године.
Данас у Вуковару немамо ниједну улицу која носи име Вуковарца српског порекла. Имена песника Захарија Орфелина, српског намесника Јована Гавриловића, Јустина Михаиловића, Алексе Пуновића и многих других трговаца, привредника, адвоката, професора и лекара, не значе ништа.
Да сте туриста у Вуковару, не бисте посетили ниједну српску цркву, а Срби овде имају две цркве-једну у ужем центру града из 1737. године, а другу у шуми, излетишту, Адица, подигнуту 1808. године. Такође, некадашњи и још увек необновљени спомен парк Дудик, нема никакав туристички значај, али је зато овде подигнут фудбалски терен, и то на стратишту стотина Срба из Другог светског рата.
Тешко да негде можете видети да и данас у Вуковару постоје битне српске институције и организације. О Заједничком већу општина нигде нема података, конзулат Републике Србије као да не постоји, а српска културна друштва мање су битна. Рад ових организација у локалним градским медијима готово је неприметан и они као да не постоје. Тако су Срби приказани као гости а не народ који је, у најмању руку подједнако подизао углед овог града током векова његовог постојања.