Управа за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Управа за дијаспору
Крила је груди претварајући се да је мушкарац како би се борила за Србију, а у наредним годинама исте те груди окитила је орденима Легије части, Карађорђевом звездом са мачевима и постала једина жена носилац француског одликовања Ратни крст са златном палмином граном. Милунка Савић је српска хероина Великог рата и најодликованија жена у историји ратовања.
Ратови су се низали један за другим тих година које су начеле 20. век, а једна девојка из села Копривница код Рашке, заменила је своју хаљину униформом српског војника, ошишала косу и трудећи се да прикрије груди, под именом “Милун Савић“, храбро закорачила у Балканске ратове, а након њих и у Први светски рат.
Од свих сабораца из Србије, француски председник Де Гол је на своју инаугурацију позвао једино Милунку Савић. Француска влада јој је нудила да, као витез Легије части, живи у Француској, добије пензију и стан што је она одбила, јер није желела да напусти Србију.
Била је рањена четири пута, али њој је најтеже пало рањавање у Другом балканском рату, када је откривен њен пол. Како је касније причала, рана у пределу грудног коша била је најтежа ноћна мора младог “Милуна Савића”. “Али као за инат, метак удари у груди,” говорила је српска хериона годинама након тог догађаја.
Зато је у Велики рат ушла као жена-борац, тражећи пушку од војводе Путника лично, иако јој је он саветовао да буде болничарка и говорио да је штета да страда тако млада.
„Војводо, хоћу пушку“, непоколебљиво је захтевала стасита девојка коју ништа није спречило да постане део чувеног “Гвозденог пука”, најелитнијег Другог пука српске војске “Књаз Михаило”.
За ратне заслуге Милунка Савић одликована је са укупно дванаест српских и савезничких ордена за храброст на бојном пољу. Највећа одликовања донела су јој јунаштва у Првом светском рату.
Цео Топлички пук је обожавао Милунку и дивио јој се због храбрости. Након Колубарске битке, на питање команданта пука, Димитрија Милића: “Ко је заслужио Карађорђеву звезду с мачевима?”, читав пук је узвикнуо: “Милунка Савић”.
Крај Великог рата доноси јој највиша савезничка признања. Командант савезничких трупа, француски генерал Морис Сарај, пред постројеним пуком окачио јој је орден француске Легије части, а генерал Франш д’Епере јој је уручио орден Ратни крст са златном палмом, једини на свету који пао у руке једне жене.
У својој колекцији одликовања, Милунка има још једну Карађорђеву звезду с мачевима, још једну Легију части, златне и сребрне Медаље за храброст „Милош Обилић“. Носилац је Споменице рата 1913, Албанске споменице, Споменице рата за ослобођење и уједињење од 1914. до 1918, британског одликовања Ордена Светог Мајкла и руског Крста Св. Ђорђа Победоносца.
За њене безбројне подвиге кажу да су се граничили са невероватним. Умела је да осети најпогоднији тренутак за напад, да прецизно баци бомбу у непријатељски ров. А приповеда се и о изненађењу непријатељских војника када би схватили да их је једна жена сасвим сама заробила, разоружала и спроводила до штаба пука. На Солунском фронту, у једном препаду, заробила је четрдесет три, а у другом шездесет бугарских војника.
Неустрашива ратница која је на непријетељске снаге јуришала не штедећи свој живот најтеже је била рањена у јесен 1915. године у Македонији када се са ранама на глави повлачила се преко Албаније. Па иако је изгледала као авет, изнемогла и гладна, није дозвољавала да пук клоне духом. После неколико месеци опоравка без размишљања се вратила на Солунски фронт и као командир јуришног вода наставила са борбама.
Живот после рата: Од народне хероине до заробљенице и чистачице
По окончању Великог рата, Милунка је у Сарајеву са чином наредника српске војске добила и прву војну службу. Те године донеле су јој љубав са банкарским чиновником Вељком Глигоревићем за којег се удала. У браку са њим родила је једну девојчицу поред које је одгајила и три усвојенице и ишколовала још тридесет двоје деце.
Милункин супруг Вељко је добио посао у Београду, убрзо запоставио породицу и рано умро. Милунка се запослила као спремачица у Министарству иностраних дела, а касније као чистачица у Хипотекарној банци где је провела највећи део свог радног века.
Током Другог светског рата оргнизовала је амбуланту која је пружала медицинску помоћ и партизанима и четницима. Због тога је полиција претукла у присуству њене деце и одвела у логор на Бањици, где је требало да буде стрељана. Када је након десет месеци сазнао ко је Милунка, командант логора, немачки генерал, ослободио је уз војне почасти.
Умрла је у окотобру 1973. године и до 2013. године била је сахрањена у породичном гробу на Новом гробљу. Након 40 година, њени посмртни остаци пренети су у Алеју великана где им је одувек и било место.
Извор: serbia.com
