извор: Србинсиде
Миодраг Лукић, родом из Лопара, који у Швајцарској живи више од две деценије и важи за нашег најплоднијег писца из дијаспоре, иначе аутор девет романа, безброј драма и неколико филмских сценарија, постао је доступан и немачкој читалачкој публици. Његов роман Ајдук преведен је на немачки, а промоција овог дела биће уприличена 28. априла у српско – швајцарском позоришту Дуга у Ветингену.
Овако би отприлике изгледала новинска вест на страницама културе. Много више пажње од вести, међутим, заслужује животна прича човека кога је у туђину „одвела“ једна лажна новинска прича о грофици и фабриканту. Радио је тешке послове као минер у тунелоградњи, сањао домовину и „успут“ писао књиге. Основао је у Швајцарској и српско позориште у коме група ентузијаста већ годинама врло професионално ради, а познат је и по хуманитарном ангажману у оквиру Удружења Мајевчана.
– Деведесте године у родном селу имао сам гостионицу и могао сам сасвим пристојно да живим. Али, једном приликом код мене у гостионици је неко заборавио новине, Арену, тада много читану у дијаспори, па су моји пријатељи нашли текст о успијешним Југословенима у Швајцарској. Тако смо дознали да у Швајцарској живе наши банкари, хотелијери, једна грофица и чак један власник фабрике аутомобила. Мој најбољи пријатељ, нажалост данас покојни, Небојша је рекао: “Ти си физички најспособнији, а најпромућурнији, иди ти и пробај, па ако је добро поведи и нас.” Била је то шала, али ми је помогло у одлуци да одем у Швајцарску – присећа се Лукић.
Испоставило се, наравно, да су то биле надуване приче о успеху, па су кафеџије прогласили хотелијерима, аутомеханичара власником фабрике аутомобила, посреднике који раде за банке при давању кредита банкарима, а власницу бензинске пумпе грофицом.
– Прича коју смо слушали од наших печалбара о Швајцарској као о Елдораду је била лаж. Касније ми је то послужило као инспирација, па једна моја комедија носи наслов: Банкарка или лаж наша насушна, а у монодрами Гастарбајтер мученик Ђуро каже: “Давно бисмо се ми вратили да не бијеше лажи. Додуше и доле смо ми живјели у лажи, али је ова овдашња надгорњавала..” – прича Лукић за Србинсиде.
Бирајући најчешће теме из света који га окружује постао је угледни хроничар дијаспоре и уједно ангажовани стваралац који се речима бори против неправде и настраности савременог друштва.
– Свакако да сам ангажвани писац, могло би се рећи да сам пијетао који прерано пјева, надам се само да нећу тако и завршити. Мислим, у свим мојим дјелима упозоравам на опасности које пријете човјеку и које нису посебно упадљиве, а што је најгоре, прихваћене су у друштву као нешто што је сасвим нормално. Живимо у потрошачком друштву и у времену када су људи постали робови робе. У романима Месо и Фока бавим се проблемом дроге, а у роману Ајдук у једном дијалогу између наратора и иследника кажем сурову истину о свијету у коме живимо: више од петсто милијарди долара је годишња зарада од продаје дроге, а у Швајцарској се дневно прода дроге у вриједности од скоро педесет милиона франака. Вриједност свих хотелских ноћења у Швајцарској на годишњем нивоу негдје је око четрдесет милиона франака. Наравно, овим проблемом се нико не бави, а родитељи чија су дјеца жртве ћуте, јер је “срамота причати о томе”. У позоришној представи Звезде дна сам, на пример, врло темељно обрадио ту тему, али поразно је што смо је играли само два пута. Људи једноставно нису спремни да се суоче са болним истинама – каже Лукић.
Право је чудо како је роман попут Ајдука преведен на немачки језик, поготово када се зна да је аутор својевремено делове својих романа послао на 33 адресе издавача у Немачкој и Швајцарској и свуда добио негативан одговор.
– Искрено, ја сам већ био одустао од намјере да своја дјела објавим на њемачком језику. Ја сам сурови реалиста и добро знам да писци који нису спремни да пишу како налаже тренд немају велике шансе да се пробију. Али, онда се појавио човјек довољно храбар да објави роман чијем наслову смо додали; “Страх од буђења”, што и најбоље описује природу самог романа. Посебну захвалност дугујем преводиоцу Ралфу Михаелу.
Он је човјек коме, барем кад се о роману Ајдук ради, треба посветити пажње колико и мени. Генијално га је превео – каже Лукић и додаје да је можда за све најзаслужнија његова супруга Милена која је Ралфу, када су га упознали, поклонила примерак романа Ајдук.
Тако је почело, а онда се Фрицу Фреју, власнику издавачке куће Информацион Луке (ИЛ-Верлаг), допао одломак из романа.
– Срећан сам што моје дјело није преведено уз помоћ државе или неке невладине организације као што је случај са дјелима наших писаца преведених и последњих десетак година. Неки кажу да су преведени само они који су пљунули по Србији. Ја ништа не тврдим, пашће снијег да свака звијер свој траг остави.. – каже Лукић за Србинсиде.
Сећања
На питање чега се најрадије сећа из родног краја, Лукић каже да у одређеним годинама сва лоша сећања полако бледе, или их ми свесно гурамо у заборав.
– Тако и ја, иако сам сурови реалиста гурам у заборав да сам пјешачио десет километара до школе и назад, а сјећам се прије свега спокоја у малом селу поред ријеке, која је, уствари, само поток, али је мени била већа од Дунава. Иако наравно ништа није било савршено, када се сад осврнем на своје дјетињство свјестан сам неизмјерног богатства које је долазило од безбрижности дјетињства, као и чињенице да још нисмо били постали робови потрошачког друштва па нас неиспуњене и неоствариве жеље нису гушиле. Ја сам остао, чини ми се, исти – каже Лукић за Србинсиде.
Живот између две дуге
Већина мојих родјака и даље живи на Мајевици или су као ја преполовљени па им је тијело овде, а душа тамо, све док не дођу тамо, а душа им побјегне и стане негдје на пола пута измедју Мајевице и Швајцарске. Никоме не бих пожелио да живи у туђем свијету. Кажем то иако ја овде добро живим и не спадам у оне који раде сто педесет посто да би све потрошили на лијепо упаковане шарене лажи.
Иначе, ја из мог родног краја никад нисам ни отишао, редовно тамо одлазим, три до четири пута годишње, а у последње три године радим интезивно на очувању и оживљавању мог завичаја, тако да сам основао позориште и у мом родном мјесту. Понекад кажем да сам човјек који се налази испод двије дуге. Мислим, оба позоришта која сам основао имају исти назив – Дуга.