Прва ноћ Великог рата и злогласни монитор Бодрог

Први светски рат почео је нападом на Београд. Већ исте ноћи по објави рата, пала је прва жртва, а са злогласног ратног монитора Бодрог, који је из правца Земуна, у сенци Калемегдана, склизнуо у Саву, испаљене су прве топовске салве на Београд. Иако је 2005. проглашен за културно добро, нико није водио рачуна о Бодрогу. Данас служи као пристан на Ади Хуји.

Прву ноћ светског рата (28. Јул 1914.) Београђани су дочекали у паници. Највећа ужурбаност владала је на београдској железничкој станици, са које су тог предвечерја три воза препуна жена и деце кренула ка унутрашњости тутњећи кроз кишу непријатељских метака који су летели ка њима из правца друге обале Саве. Срећом, возови су прошли без жртава.

На Сави, на жалост, није било тако. Исте ноћи, одмах испод Сиротановича стругаре, пала је прва жртва Првог светског рата. Око два часа по поноћи страшна детонација одјекнула је Београдом. Срушен је Железнички мост како непријатељ не би могао да пређе Саву. Бука је заглушила размену метака у којој је погинуа прва жртва рата, Душан Ђоновић, ученик Трговачке академије, четник у чети старог комитског војводе Јована Бабунског. Исте вечери је потопљена и мађарска лађа Алкотмањ а са њом и њен капетан, Карло Еберлинг.

Зором, 29. јула, у Саву су упловиле блиндиране лађе које су на себи имале учвршћене топове и митраљезе. Били су то страшни непријатељски монитори са којих је требало да се изврши напад на Београд. Међу њима је био и монитор Бодрог, који је до објаве рата чекао усидрен у Земуну. Управо са Бодрога су ка Београду полетеле прве гранате.

Вест о мониторима протутњала је Београдом попут торнада и сејала страх међу грађанима. И то с разлогом. Већ истог дана, прва граната са Бодрога полетела је ка Кнез Михаиловој улици и пала на зграду преко пута хотела “Грчка Краљица”.

Све до доласка две батерије са дугачким топовским цевима које су Србији послали савезници, ови монитори су сејали смрт по Београду убијајући грађане и рушећи град.

Судбина Бодрога који је саграђен 1904. године у Будимпешти била је да у водама Дунава и Саве остане заувек. Брод је потопљен 1918. године, а две године касније је извађен, преуређен и под именом “Сава” уврштен у морнарицу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Да не би пао непријатељу у руке током априлског бомбардовања Београда 1941. године, био је потопљен код Земуна.

Већ следеће године Усташе су га извукле на површину, служиле се њиме, па поново потопиле 1944. године, али овог пута на дно Саве код Славонског Брода. Извађен је осам година касније, ремонтован и још једном уврштен у речну флотилу нове државе. Недуго затим повучен је из војне употребе и до данас је углавном служио као пловећи пристан на Сави и Дунаву.

Министарство културе га је 2005. године прогласило културним добром и ставило под заштиту државе. Међутим, пошто нико није водио рачуна о њему, лутао је по обалама Дунава од Београда до Новог Сада, а историчари из Института за савремену историју су га недавно пронашли у муљу код Аде Хује и предложили да се претвори у пловећи музеј Првог светског рата.

Извор: serbia.com