Страдање српског народа у 20. и 21. веку

У суботу, 13. априла 2013. године у Инсбруку је у организацији Српске православне омладине Инсбрук – СПО(Ј)И  одржано предавање на немачком о страдању српског народа у 20. и 21. веку.

Предавачи су били магистар Мира Јовановић-Ратковић из Цириха, која је испричала причу о аустријанки Диани Будисављевић (девојачки Обексер), која је за време Другог светског рата спасила око 12.000 српске деце из усташких логора смрти, као и Мирел Кисић, члан Управног одбора Организације српских студената у Швајцарској, који је причао о својим хуманитарним путовањима на Косову и Метохији.

Предавачко вече је отворено од стране Владимира Влајића, председника и једног од оснивача Омладинске организације СПО(Ј)И  који је објаснио да је тема предавања изабрана свесно, јер се у Тиролу, Аустрији и уопште у западној Европи не може чути скоро ништа о трагичној историји српског народа, пре свега не када је реч о Србима на Космету, али и прећутана прича о хероини Диани Будисављевић није се чула до пре пар година.

После самог отварања, своја кратка излагања су одржали члан Градског већа града Инсбрука, магистар Герхард Фриц, као и чланица Градске скупштине града Инсбрука, госпођа Софиа Рајсекер, који су свима изразили своју радост поводом доласка на предавачко вече и нагласили, да Диана Будисављевић од града Инсбрука сигурно неће бити заборављена и да се већ увелико ради на томе, како би та хероина добила пристојан споменик у њеном родном граду Инсбруку.

Затим је почео први део предавања током којег је магистарка Мира Јовановић-Ратковић представила причу о Диани Будисављевић, која је рођена 15. јануара 1891. године у Инсбруку где је и завршила школовање за медицинску сестру. У том периоду је упознала доктора Јулија Будисављевића, православног Србина, за којег се 1917. године удала. 1919. године се селе за Загреб у данашњу Хрватску, где је др Будисављевић радио на Медицинском универзитету. Имали су две ћерке, Јелку и Илсе.

За време Другог светског рата Диана Будисављевић је између 1941. и 1945. године спасила више од 12.000 српске деце из усташких логора смрти у тадашњој Независној држави Хрватској (НДХ).

Тек 2003. године је издат њен дневник на хрватском, у којем је бележила збивања током Другог светског рата, а немачки оригинал се још увек налази код њене унуке Силвије Сабо у Загребу.

Диана Будисављевић се 1972. године заједно са својим мужем враћа у Инсбрук, где је живела до њене смрти 1978. Сахрањена је на западном гробљу у Инсбруку испод свода са бројем 48.

Диана Будисављевић је између 2010. и 2012. године постхумно одликована од Српске православне цркве, председника Србије, као и од њеног родног града Инсбрука. У том периоду су по њој именоване улице у Загребу, Козарској Дубици и Београду, док је у Бања Луци покренута петиција за именовање једне улице по њој.

На самом крају свог излагања мр Мира Јовановић-Ратковић је нагласила да се нада да ће по Диани Будисављевић ускоро и у Инсбруку бити именован трг или улица, што је оставило утисак и на присутне представнике града Инсбрука.

Други део предавачке вечери је припао Мирелу Кисићу из Цириха, који је извештавао о својим хуманитарним путовањима на Косову и Метохији и тешком животу Срба јужно од Ибра. Представио је невладину организацију „Мајка девет Југовића“ која је основана 2000. године на Космету са циљем да са Народним кухињама помогне преосталим Србима, мада постоје и неколико албанских породица, које такође долазе по оброк.

Те српске породице јужно од Ибра су изоловане и ако би имале новца, не би могле да иду у куповину, јер је веома опасно. Зато су зависне од Народних кухиња, које дневно прехране преко 2.000 људи.

У марту 2012. био је и у Приштини, где је причао само немачки или енглески из страха од напада албанске већине и зато јер је лакше и сигурније, када тамо прикрије свој српски идентитет.

Током његовог излагања је показивао многе слике са његових путовања на Космет, између осталог слике Владе, који је остао сам на Космету, јер није хтео да напусти своје огњиште, док је његова породица избегла у централну Србију, после рата 1999. године. Владо, који живи 11 година без струје, поседује само један шпорет на дрва и његове козе. Када је Мирел био код њега у посети, питао га је да ли може да му донесе петарде, да би се ноћу бранио од вукова, који нападају његове козе.

Такође је причао о својој посети Манастиру Грачаница, где је како каже раније било критично, јер је често пуцано на Србе из пролазећих аута.

Сви посетиоци предавања могли су да виде и слику баба Ратке, која такође није хтела да напусти јужну српску покрајину Косово и Метохију, иако је у рату изгубила два сина и мужа. Виделе су се такође и слике из Гњилана, где је пре живело око 15.000 Срба, док их је данас остало свега 17. Мирел је додао, да се на својим путовањима кроз Космет никако не може осећати као туриста, већ увек као Србин, што је пропраћено бурним аплаузом свих присутних.

Он је показао и слику школске учионице у Церници, где је пре Мартовског погрома у марту 2004. године било 100 српске деце – данас их је остало свега 8. Такође је представљена и мала Милица из Призрена, једино српско дете у том граду о којој брине Албанац Адам, који је прешао у Православље.

Нажалост се на Косову и Метохији често дешава да Албанци краду стоку од Срба или пале српске шуме и имања, како би их застрашили. После таквих недела, многи Срби се обрате Косовској полицији, али остају без подршке и без извештаја о таквим злочинима.

Српска православна омладина Инсбрук – СПО(Ј)И се још једном захваљује свим пријатељима, подржаваоцима и гостима, који су својим доласком увеличали ово веома емоционално предавачко вече и који су сви заједно допринели да се после самог предавања сакупи добровољни прилог за српске породице на Косову и Метохији.