Важно је причати приче

извор: Данас

Књижевник Давид Албахари о свом новом роману, животу у Канади и жељи да се врати у Србију. „Важно је причати приче, јер тиме оправдавамо своје постојање. Везујемо се за примере из прошлости и отварамо нека врата за будућност. Мислим да је то сасвим довољно од приче“ – каже писац на питање какву поруку ће покушати да пренесе ужичким гимназијалцима током свог предавања о краткој причи.

Ужице – Књижевник и преводилац Давид Албахари, један од наших најпревођенијих писаца, добитник НИН-ове награде за роман „Мамац“ (1996), чији књижевни опус чине збирке прича, романи, књиге и есеји, а који скоро 20 година живи у Калгарију у Канади, гост је књижевног фестивала На пола пута у Ужицу, који је окупио писце из Босне и Херцеговине, Хрватске, Македоније и Србије. У интервјуу за Данас познати писац говори о значају књижевних фестивала, роману који тренутно пише, али и о својој жељи да се врати у Србију.

-Пре неколико дана били сте у Новом Саду на 7. Међународном фестивалу прозе где сте примили награду „Милован Видаковић“ и ево вас у Ужицу на још једном књижевном фестивалу. Какав је ваш став о фестивалима књижевности?

Ако је књижевни фестивал добро организован и има добро профилисан програм, ако има публику према којој је усмерен, без обзира на то да ли су то млади или старији људи, женска или мушка публика, онда може да помогне издавачима, писцима и читаоцима. Фестивали у Новом Саду и у Ужицу делимично су слични, јер се оба заснивају на великом учешћу младих. То је значајно због тога што књига полако губи своје место у свести младих и све је чешће замењују неки други медији, попут телевизије и интернета. Ја сам апсолутно за књижевне фестивале. Примера ради, Фестивал европске кратке приче у Загребу или познати фестивал Виленица у Словенији су примери таквих фестивала на којима се писац добро осећа, а верујем и читаоци. Читалачка публика већ зна да пишете нови роман о периоду после студентског протеста 1968. године, односно о покушају реинтерпретације његовог значаја и повода.[blockquote_left]Предавања и јавна читања

Осим Давида Албахарија и Бора Контића, учесници фестивала су Милета Продановић, Војо Шиндолић, Саша Станишић, Румена Бужаровска, Емир Имамовић, Беким Сејрановић, Ђерђ Сербхорват, Дејан Илић и Ненад Величковић, који ће гимназијалцима држати редовне часове књижевности, а увече ће на малој сцени НП Ужице читати своје текстове. Иако је најављен, Предраг Луцић неће гостовати због приватних обавеза. Фестивал је угостио средњошколце из клубова читалаца из неколико градова Србије, студенте књижевности Филолошког факултета Сарајево и Катедре за славистику Карловог универзитета у Прагу. У оквиру програма „Свако има неког кога нема“ биће представљено стваралаштво Владимира Булатовића Виба. [/blockquote_left]

-Откуд интересовање за такву врсту тематике?

То је случајност, јер се не припремам за писање романа, него се појави нешто што, пре свега, буде почетак и роман крене даље. Урадио сам један део романа, али требало би да има мало сложенију форму, тако да сада радим на развоју и приче и форме. Колико ће то трајати, тешко је рећи.

-Да ли роман има наслов?

Не, наслове дајем тек на крају.

-Након скоро две деценије живота у Канади најављујете да ћете се вратити у Србију. Многи би вас питали – зашто се враћате када је нама овде веома лоше?

Можда је вама лоше, али мени је добро. Пре неколико година договорио сам се са мојим пријатељем Душком Петричићем да ћемо се заједно вратити у Земун, кад се пензионишемо, јер смо обојица Земунци, и да ћемо проводити дане поред Дунава и играти шах са осталим пензионерима. Боље је да шетам поред Дунава, него поред неке реке у Калгарију. Ја већ сада проводим више времена у Србији него у Калгарију, али ће Калгари остати нека врста мог другог дома, јер двадесет година проведених у једном граду не заборавља се тако лако.

-Како гледате на тренутне проблеме у Србији, питање Косова и Метохије, наша европска стремљења?

Право да вам кажем мени ту ништа није јасно. Много година нисам овде и не знам сва та имена људи о којима се овде прича, тако да не знам шта о коме треба да мислим. Једна од ствари од које ћу покушати да побегнем када се будем вратио у Србију биће бављење политиком на било који начин. Трудићу се да не дозволим политици да уђе у било који део мог живота.