srlaten

Крајишници у завичају

извор: Вечерње новости

Београдски крајишници отпутовали на годишње окупљање у Стрмици, једном од ретких иоле Живих српских села крај Книна. Кућо моја закључана жицом, овде мене зову избеглицом – тутњали су дубоки гласови ојкача.

 

ЕКСПЕДИЦИЈА Крајишника, који су после прогона у „Олуји“ постали натурализовани Београђани, кренула је у петак ујутро на „Сијело тромеђе“, манифестацију народног стваралаштва у Стрмици. Реч је о једном од ретких иоле живих српских села крај Книна, у коме се једанпут годишње са свих страна света окупи део његових бивших становника и њихових потомака.

– Кућо моја закључана жицом, овде мене зову избеглицом – тужно и отегнуто тутњали су током пута дубоки гласови ојкача који су запамтили највећи збег Европе после Другог светског рата, кад су у августу 1995. крајишки Срби протерани из Хрватске.

– Ора, има небо, риба има море, јелен има шуме, а вук има горе. А ја, а шта имам ја? Крајину ми отеше, а тамо ми најдраже, успомене осташе – одзвањала је једноставна и потресна горштачка тужбалица са предњих седишта у аутобусу.

Другачије певају деца прогнаника, која нису запамтила другу отаџбину осим Србије. Мекшим мелодичнијим гласовима, који нису распевавани на сурим висовима Динаре, млади крајишки Београђани певали су са задњих седишта Бајагину чувену: „Моји су другови бисери расути по целом свету“.

Крајишници, прогнаници и потомци из Србије, упутили су се у завичај некадашњим ауто-путем „Братство-јединство“, пројектом започетим и никад довршеним у СФРЈ. Иста саобраћајница постала је пут суза 250.000 Срба које су прогнале хрватске јединице предвођене западним плаћеницима током „Олује“. Данас је то ауто-пут изграђен донацијама Европске уније кроз њену најмлађу чланицу, Хрватску.

Међутим, формални улазак у ЕУ није битно променио однос према Србима, судећи по изразима лица локалног становништва на путним одмориштима кад би видели београдске таблице на аутобусу.

– Не удаљавајте се, никада се не зна шта може да им падне на памет – забринуто су опомињали старији путници на парку испред Загреба раздрагане девојчице и дечаке из београдског КУД „Никола Тесла“ који су пошли да прикажу свој раскошан таленат на „Сијелу Тромеђе“. Мрки погледи гостију кафане крај паркинга били су гласнији од речи.

– Рекли смо људима да не облаче ништа с националним обележјима да не би било протумачено као провокација. Спремили смо и мајице без икаквих ознака да обуку, ако се неко заборави. Шта ћемо, таква је реалност, ако желимо да видимо завичај морамо да пазимо на сваку ситницу – испричао нам је Раде Матијаш, један од организатора манифестације на некадашњој тромеђи Млетачке републике, Аустрије и Османског царства која се налазила баш на територији данашње Стрмице. Име топонима Тромеђа је остало, а данас се ту граниче Хрватска и БиХ. Једино и сада као и раније међудржавна међа дели исти аутохтони народ овог краја – Србе. Мада, истину говорећи, њих и није много остало.


Стрмица је, према попису из 1991. године, имала 1.334 становника: 1.298 Срба, 5 Хрвата, 11 Југословена и 20 осталих. По попису из 2001. имала је 268 становника, а попис из 2011. године наводи 261 становника.

Пут ка Тромеђи води преко Слуња и уз Плитвичка језера преплављена веселим туристима, али га прати дуг низ „кабриолет кућа и цркава“ спаљених и опљачканих до последњег црепа.

Поглед на ове скелете кућа утишао је песме Крајишника о изгубљеном завичају. Никоме није више било до певања ни кад су се у даљини заплавели величанствени оштри врхови дивовског динарског масива.
– Сваки пут је све теже. Гледам ова пуста села, а у сваком сам иамо бар једног пријатеља. Тешко ми је кад видим спаљене цркве у којима смо једни другима кумовали и крштавали децу – опоро је говорио Рајко Вуканац, вођа „Завичаја“, једне од најбољих група које негују изворно певање крајишких Срба. – А опет нешто ме тера да дођем овде где сам рођен, надишем се овог ваздуха и напијем воде, напуним духовне батерије. Али онда се враћам у једину могућу реалност, у Србију. Нема нама повратка, јер деца немају будућност.

Исто мишљење деле и старине који су дочекали госте.

– Нас држава Хрватска не дира, штавише, живимо од њене социјалне помоћи, само што као и свугде има појединаца који праве проблеме. Међутим, становништво је старачко и гаси се. Кад сам ја био дете, овде је радило пет школа. Данас у јединој која ради има само пет ђака – горко закључује Бранко Стојковић из Стрмице.

Check Also

Гујон са студентима на прослави Дана српског јединства, слободе и националне заставе у Студентском граду

Од раног јутра студенти из Београда обележили су Дан српског јединства, слободе и националне заставе. …