Prošlo je nešto više od dve godine od kako ste na čelu Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu. Kakvo stanje ste zatekli i kako bi opisali taj period? Da li biste mogli napraviti poređenje u organizovanju i vođenju državne kancelarije i nevladine organizacije?
Pre dve i po godine, Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu nije bila vidljiva u javnosti, kao mala jedinica bez direktora, u okviru Ministarstva spoljnih poslova. Danas je situacija drugačija. Vidljiviji smo, i to ne samo u dijaspori i regionu, gde smo povećali broj udruženja s kojima sarađujemo na projektima za očuvanje srpskog identiteta u rasejanju, već i u samoj Srbiji gde ljudi prepoznaju naš rad i važnu ulogu dijaspore na kulturnom, ekonomskom i političkom nivou.
Pošto dolazim iz nevladinog sektora, u početku sam uložio popriličan napor da savladam procedure i da se prilagodim. Doneo sam neke svoje specifičnosti u radu ali i naučio mnogo toga od profesionalca s kojima radim na dnevnom nivou.
Državna institucija je velika mašinerija koja se sporije pokreće, ima svoja pravila, uvezana je s drugim institucijama. Ono što je dobro je da ono što uradite, to postaje deo sistema i ima dalekosežnije posledice.
Primera radi, kada se desi neka iznenadna humanitarna situacija, mogu odmah da opredelim novac preko svoje humanitarne organizacije na goruće mesto, sednem u auto i odem na lice mesta. S druge strane, ovde u Upravi da bih usmerio donaciju gde je potrebna, moram da raspišem konkurs, što je duga procedura s rokovima, komisijama itd. Da bih putovao moram da dobijem potpis od ministara spoljnih poslova, finansija i predsednice Vlade. Razumljivo je da to zahteva više vremena i truda u proceduralnom smislu.
Ipak, ono što smo uradili kao Uprava, poput otvaranja škola u svetu ili zaštite imovine Srba iz Federacije, nijedna nevladina organizacija ne bi mogla.
Šta je do sada bio Vaš najveći izazov u ovom poslu? Na koji završen projekat ste najponosniji?
Mislim da je to 1.000 novih đaka upisanih u srpske škole u dijaspori. Imao sam priliku da obiđem škole koje je osnovala Uprava na početku njihovog rada i godinu dana kasnije. Oduševio sam se napretkom dece, koliko lagodnije i samouverenije govore srpski. Kad jedno dete u dijaspori zna srpski, znači da jedan srpski dom govori srpski i da će znanja maternjeg jezika nastaviti da se prenose iz generacije u generaciju.
U međuvremenu u nekim zemljama regiona završio se proces popisa stanovništva. Kako biste prokomentarisali rezultate popisa i kako su se oni odrazili na položaj Srba u zemljama regiona?
Rezultati pokazuju trend opadanja broja Srba u mnogim državama regiona gde je popis obavljen. Zbog toga postoji bojazan da će pojedina prava biti ukinuta ili marginalizovana kao što je slučaj u Vukovaru, gde je zbog pada broja Srba ispod 30 odsto ukinuta ćirilica. To može da se odrazi i na obrazovanje ako nema dovoljno đaka da se formira odeljenje osim ako država ili grad ne pokaže dobru volju.
Veliku pažnju ste posvetili životu Srba u FBiH. Uzeli ste učešće i u kampanji za očuvanje srpske zemlje u ovom entitetu. Da li ste zadovoljni rezultatima?
U Federaciji BiH do 1991. godine živelo je 541.000 Srba, a danas ih je oko 56.000 na tom prostoru. Pre godinu i po pokrenuli smo kampanju informisanja Srba proteranih iz Federacije o njihovim imovinskim pravima. Ova kampanja nam je izuzetno važna jer pravo na imovinu ima oko 400.000 raseljenih i izbeglih Srba, koji zbog usklađivanja zemljišnih knjiga i katastra u Federaciji, mogu da ostanu bez svog nasledstva. Do sada se Kancelariji za pružanje informacija i besplatne pravne pomoći javilo 9.000 porodica, što znači da su svi oni otpočeli postupke za ostvarivanje imovinskih prava. Pokrenuti postupci se odnose na površinu od oko 57.000 hektara. Pomogli smo da se otvori kancelarija za pravnu pomoć u Beogradu i da se pokrene svojevrsna onlajn kancelarija, preko portala „Srpska zemlja“.
Vaša prva poseta, kao državnog funkcionera, bila je Savezu Srba iz Slovenije. U našem listu smo pisali kako se srpska zajednica u toj članici EU stalno uvećava, između ostalog primetno je da je svake godine sve više studenata iz Srbije koji se tamo školuju. Uprkos tome Srbi nikako da dođu do statusa nacionalne manjine. Imate li Vi odgovor na pitanje zašto je to tako?
Znam koliko je važno dobijanje statusa nacionalne manjine za Srbe u Sloveniji, to bi omogućilo bolje finansiranje iz budžeta Slovenije, veće prisustvo u javnom informacionom servisu na srpskom jeziku itd. Pored brojnosti, srpski narod bi i prema kriterijumu autohtonosti, jer živi na tom prostoru od početka 16. veka u Beloj Krajini, trebalo da dobije status nacionalne manjine, koji u Sloveniji već imaju Italijani i Mađari. Slovenci u Srbiji, kojih je višestruko manje, imaju status nacionalne manjine.
Hrvati su veoma trijumfalno dočekali vest da sad imaju i formalno pokriće za zatiranje ćirilice u Vukovaru. Na području pogođenim zemljotresima na Baniji nije se puno toga obnovilo. Da li to što srpska zajednica formalno participira u vlasti daje nadu da naši sunarodnici mogu da opstanu u Hrvatskoj?
Predstavnici Srba u Hrvatskoj učestvuju u vlasti i to je dobro za naš narod jer može aktivno da učestvuje u društveno-političkim dešavanjima u toj državi. Međutim, uvek treba imati na umu da su Srbi u XX veku u dva navrata bili ubijani i proterivani, što je dovelo do toga da prema poslednjem popisu ima samo 3 odsto Srba u Hrvatskoj. Što se tiče očuvanja ćirilice mi s naše strane u Upravi pomažemo projekte koji su posvećeni očuvanju pisma i kulture Srba. Dobro je što je predsednik Vučić najavio otopljavanje odnosa dveju država, a za stabilnost celog regiona, važna je i inicijativa Otvoreni Balkan.
Utisak je da je najveće buđenje doživeo srpski narod u Crnoj Gori. Boraveći u Crnoj Gori otvorili ste izložbu posvećenu liku i delu grofa Save Vladislavića Raguzinskog. Da li je realno da više ikad naš narod iznedri diplomatu takvog kalibra? Kako vidite budućnost srpskog naroda Crne Gore?
Nakon promene na čelu Crne Gore, verujem da će situacija za Srbe biti bolja. Tamo je ponosan narod koji uspeva da očuva svoj identitet a kakvi su kad je situacija ozbiljna, videli smo pre dve godine kroz litije, kada je narod u velikom broju branio srpske svetinje u Crnoj Gori. Što se tiče diplomata visokog kalibra kakav je bio grof Sava Vladislavić, srpski narod je pametan i vredan gde god da živi i uvek će imati viđene i uticajne ljude.
Prema zadnjem popisu u Severnoj Makedoniji danas živi manje od 25.000 stanovnika koji se izjašnjavaju kao Srbi. Koji su njihovi najveći problemi?
Problem asimilicije kod Srba u Severnoj Makedoniji je možda veći nego u drugim zemljama regiona zbog bliskosti jezika, vere, mentaliteta, što vodi utapanju srpske zajednice. Ipak, ona postoji, bori se i uspela je da dobije nacionalni praznik i da tako postane vidljivija. Ima pravo na obrazovanje na maternjem jeziku i status nacionalne manjine. Mi pratimo i pomažemo rad Srba u Makedoniji, a zahvaljujući predsedniku Vučiću ove godine nam je povećan budžet pa ćemo većom finansijskom podrškom tradicionalnim manifestacijama i aktivnostima Srba u Makedoniji pomoći njihov opstanak.
Kontinuirano ste već decenijama u brojnim humanitarnim akcijama pomagali naš narod u južnoj srpskoj pokrajini. U kojoj meri je aktivna organizacija „Solidarnost za Kosovo”? Da li postoji mogućnost da posetite Srbe na Kosmetu?
Ne, još uvek. Tužim se pred prištinskim sudovima već 5 godina zbog toga. Posle zabrane reorganizovao sam „Solidarnost za Kosovo“ tako da moji volonteri redovno obilaze srpske enklave. Imamo ozbiljne projekte, izgradili smo desetak farmi, mlekara, fabrika za pasterizaciju voća i povrća po enklavama. Svake godine finansiramo samoodržive projekte, delimo stoku i plastenike, kako bi ljudi živeli od svog rada a ne od pomoći. Pored toga, „Solidarnost za Kosovo“ godišnje izdvaja više od 100.000 evra za renoviranje škola na KiM.
Utisak je da potpuno različiti problemi opterećuju Srbe u regionu u odnosu na ostatak dijaspore. Da li se slažete sa stavom da bi zbog obima i količine problema bilo potrebno formirati zasebnu kancelariju ili ministarstvo koje bi se bavilo samo Srbima iz regiona?
Najviše izazova imamo u zemljama regiona budući da u dijaspori nemamo statusnih problema. Položaj Srba u zemljama regiona različit je od države do države. Nije isto biti Srbin u Ljubljani i Glamoču. Svaku zemlju pratimo posebno i imamo spisak nerešenih pitanja. Ono što je zajedničko je da je srpski narod autohton u svim zemljama regiona, da tu živi od davnina. Negde se poštuju srpski jezik i ćirilica, negde ne. Naša uloga je da prilikom susreta sa predstavnicima zemalja u okruženju pokrećemo pitanja koja su važna za srpski narod, primera radi, zašto Srbi nemaju status nacionalne manjine ili određena prava, za razliku od njihovih sunarodnika koji to imaju u Srbiji, iako su manje brojni, ili zašto je ćirilica potisnuta?
Sa pozicije državnog funkcionera kako Vam izgleda međunarodna slika Srbije sa posebnim osvrtom na Francusku, zemlju u kojoj ste rođeni?
Mislim da se slika u Francuskoj menja. Na primer, pre samo 15 godina bilo je nemoguće dobiti objektivan članak o stanju na KiM dok danas u tome uspevamo iako je situacija daleko od idealne.
Mnogi Vas zbog dokazane ljubavi prema Srbiji porede sa Arčibaldom Rajsem. Da li ste posetili njegovu kuću na Topčideru i postoji li mogućnost se ona pretvori u muzej?
Pošto je Arčibald Rajs najveći Srbin nesrpskog porekla svakako zaslužuje da se uspomena na njega neguje. Iako mi poređenje s njim laska, nisam siguran da sam zaslužio da budem poređen s istorijskom ličnošću kao što je bio Rajs. Trudiću se da opravdam poverenje koje mi je dato.
Na koje poslove ćete se fokusirati u narednom periodu?
Pored redovnih finansiranja kulturnih projekata naših organizacija u regionu i dijaspori, planiramo i da nastavimo s podrškom ekonomskim samoodrživim idejama koje smo u prethodne dve godine lansirali kao pilot projekte. Tokom leta, organizovaćemo kampove za decu iz regiona, jer nam je namera da svako dete, rođeno u regionu, boravi u Srbiji, upozna se s Beogradom, obiđe istorijske znamenitosti.
Nastavićemo s otvaranjem dopunskih škola srpskog jezika i sad će biti fokus na Severnoj Americi. Tamo su potrebe ogromne. Imamo kontakte s našim ljudima koji žive u tim zemljama. Nameravamo i da nastavimo saradnju s Ministarstvom prosvete, jer se nova škola, godinu dana posle pokretanja, priključuje sistemu tog Ministarstva.
Izvor: Srpsko kolo
