Krajišnici u zavičaju

izvor: Večernje novosti

Beogradski krajišnici otputovali na godišnje okupljanje u Strmici, jednom od retkih iole Živih srpskih sela kraj Knina. Kućo moja zaključana žicom, ovde mene zovu izbeglicom – tutnjali su duboki glasovi ojkača.

EKSPEDICIJA Krajišnika, koji su posle progona u „Oluji“ postali naturalizovani Beograđani, krenula je u petak ujutro na „Sijelo tromeđe“, manifestaciju narodnog stvaralaštva u Strmici. Reč je o jednom od retkih iole živih srpskih sela kraj Knina, u kome se jedanput godišnje sa svih strana sveta okupi deo njegovih bivših stanovnika i njihovih potomaka.

– Kućo moja zaključana žicom, ovde mene zovu izbeglicom – tužno i otegnuto tutnjali su tokom puta duboki glasovi ojkača koji su zapamtili najveći zbeg Evrope posle Drugog svetskog rata, kad su u avgustu 1995. krajiški Srbi proterani iz Hrvatske.

– Ora, ima nebo, riba ima more, jelen ima šume, a vuk ima gore. A ja, a šta imam ja? Krajinu mi oteše, a tamo mi najdraže, uspomene ostaše – odzvanjala je jednostavna i potresna gorštačka tužbalica sa prednjih sedišta u autobusu.

Drugačije pevaju deca prognanika, koja nisu zapamtila drugu otadžbinu osim Srbije. Mekšim melodičnijim glasovima, koji nisu raspevavani na surim visovima Dinare, mladi krajiški Beograđani pevali su sa zadnjih sedišta Bajaginu čuvenu: „Moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu“.

Krajišnici, prognanici i potomci iz Srbije, uputili su se u zavičaj nekadašnjim auto-putem „Bratstvo-jedinstvo“, projektom započetim i nikad dovršenim u SFRJ. Ista saobraćajnica postala je put suza 250.000 Srba koje su prognale hrvatske jedinice predvođene zapadnim plaćenicima tokom „Oluje“. Danas je to auto-put izgrađen donacijama Evropske unije kroz njenu najmlađu članicu, Hrvatsku.

Međutim, formalni ulazak u EU nije bitno promenio odnos prema Srbima, sudeći po izrazima lica lokalnog stanovništva na putnim odmorištima kad bi videli beogradske tablice na autobusu.

– Ne udaljavajte se, nikada se ne zna šta može da im padne na pamet – zabrinuto su opominjali stariji putnici na parku ispred Zagreba razdragane devojčice i dečake iz beogradskog KUD „Nikola Tesla“ koji su pošli da prikažu svoj raskošan talenat na „Sijelu Tromeđe“. Mrki pogledi gostiju kafane kraj parkinga bili su glasniji od reči.

– Rekli smo ljudima da ne oblače ništa s nacionalnim obeležjima da ne bi bilo protumačeno kao provokacija. Spremili smo i majice bez ikakvih oznaka da obuku, ako se neko zaboravi. Šta ćemo, takva je realnost, ako želimo da vidimo zavičaj moramo da pazimo na svaku sitnicu – ispričao nam je Rade Matijaš, jedan od organizatora manifestacije na nekadašnjoj tromeđi Mletačke republike, Austrije i Osmanskog carstva koja se nalazila baš na teritoriji današnje Strmice. Ime toponima Tromeđa je ostalo, a danas se tu graniče Hrvatska i BiH. Jedino i sada kao i ranije međudržavna međa deli isti autohtoni narod ovog kraja – Srbe. Mada, istinu govoreći, njih i nije mnogo ostalo.


Strmica je, prema popisu iz 1991. godine, imala 1.334 stanovnika: 1.298 Srba, 5 Hrvata, 11 Jugoslovena i 20 ostalih. Po popisu iz 2001. imala je 268 stanovnika, a popis iz 2011. godine navodi 261 stanovnika.

Put ka Tromeđi vodi preko Slunja i uz Plitvička jezera preplavljena veselim turistima, ali ga prati dug niz „kabriolet kuća i crkava“ spaljenih i opljačkanih do poslednjeg crepa.

Pogled na ove skelete kuća utišao je pesme Krajišnika o izgubljenom zavičaju. Nikome nije više bilo do pevanja ni kad su se u daljini zaplaveli veličanstveni oštri vrhovi divovskog dinarskog masiva.
– Svaki put je sve teže. Gledam ova pusta sela, a u svakom sam iamo bar jednog prijatelja. Teško mi je kad vidim spaljene crkve u kojima smo jedni drugima kumovali i krštavali decu – oporo je govorio Rajko Vukanac, vođa „Zavičaja“, jedne od najboljih grupa koje neguju izvorno pevanje krajiških Srba. – A opet nešto me tera da dođem ovde gde sam rođen, nadišem se ovog vazduha i napijem vode, napunim duhovne baterije. Ali onda se vraćam u jedinu moguću realnost, u Srbiju. Nema nama povratka, jer deca nemaju budućnost.

Isto mišljenje dele i starine koji su dočekali goste.

– Nas država Hrvatska ne dira, štaviše, živimo od njene socijalne pomoći, samo što kao i svugde ima pojedinaca koji prave probleme. Međutim, stanovništvo je staračko i gasi se. Kad sam ja bio dete, ovde je radilo pet škola. Danas u jedinoj koja radi ima samo pet đaka – gorko zaključuje Branko Stojković iz Strmice.

Check Also

Povezivanje institucija u kampanji zaštite imovinskih prava Srba u Federaciji

Direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Arno Gujon i pomoćnica direktora …