srЋирилицаlatLatinicaenEnglish

Српске куће жељне домаћина

извор: Вечерње новости

Из села Мајиловац код Великог Градишта већина становништва на раду у Трсту и Бечу, остали стари. Ни на одмор више не долазе. У последње две године рођено само четворо деце.

[blockquote_left] Пољопривреда је давно посрнула, а у две продавнице трговци се жале на мале пазаре. „Могу да оставим отворену радњу и да одем кући, ама нико не би ушао“ – каже продавац из драгстора. [/blockquote_left]

Има један зид од црвене цигле на улазу у Мајиловац преко којег је ауто-спрејем исписано „Ко изађе последњи, нека угаси светло“. Добродошлицу у малом селу покрај Великог Градишта остарели мештани немају коме да пожеле јер су њихова деца и унуци одавно напустили прагове. У аманет су им оставили само опустеле кућерине и потпис на зиду који звучи готово носталгично.

Шест речи исписаних латиничним писмом заправо су лична карта Мајиловца који је од деведесетих до данас напустило више од пола породица. У потрази за бољим животом бирали су само две дестинације – Беч и Трст. Довољно европски, али ипак близу дома, толико да могу да се врате кући макар за викенд. Али, мало ко, међутим, свраћа. Село броји 700 душа – усамљених. Кроз прозор куће, у аутомобил који се котрљао празном улицом, чежњиво је посматрала једна старица. Таблице нису стране. Разочарано се удаљила од прозора.

– Овде, чим се роде, деца промоле главу изнад кревеца и вичу – „Где је тај Беч?“ – каже стари Бора Врцан, који са два пријатеља ћутке, као да су све приче на овом свету испричане, седи испред локалног драгстора. Троше дане. Бора нас погледа и заузме позу као да на груди дочекује фудбалску лопту и спреман каже:

– Биће да у нашем крају само гастарбајтери успевају. То нам је највећи извоз. А ко није отишао преко границе, тај је срећу потражио у Пожаревцу или Београду.

Боље време старији мештани памте до пре деценију. Некада су њихови из белог света слали марке и зидали виле са жељом да се у њих под старост врате, а мало да се покажу.

„Криза је и њима у Аустрији. Мој син Миланче се жали да нема да одвоји 2.000 евра да са женом и децом проведе три недеље годишњег одмора у Србији. Иде друга година да их нисам видео – прича старина. – Неки наши који су у Бечу имају пара, али им у међувремену помрли очеви и мајке па и немају коме да се врате.

„А лети, сећам се, кад нагрну у колони наши одозго. Пуни гепеци поклона, слаткиша…. Деца се играју по улици. У свакој кући роштиљ…. А слушајте сада – тишина и немир“.

Док прича, Атанасија као да пажљиво слушају исклесане мачке, тигрови, мајмуни и орлови покачени по високим раскошним оградама подигнутим око кућа. Свака друга капија у Мијаиловцу је украшена керамичком животињом. Гастарбајтерски потпис.

Бадава. Од 260 кућа, више од пола је сасвим празно – уз гутљај пива прича деда Атанасије. – Ми смо овде чувари голих зидова, стилског намештаја и празних соба.

У селу је остала и неколицина мушкараца. У најбољим су годинама, али немају с ким да се жене, ни за кога да раде.

„Остало је неке младежи, углавном мушке. Али немају чему да се надају. Нема посла, нема пара. Немају ни друштва, ни забаве…“

Низ улицу поред пута срећемо Данијела Милутиновића. Младић прича како је срећу покушао да нађе у Аустрији, али се после неколико месеци вратио.

„Много се ради, а плате мале. Немају ни Аустријанци више пара. Овде се, срећом, мало ради, али је без везе што нема посла – шалио се. Али, ајде и посао, него нема девојака више“.

У последење две године родило се само четворо, али зато на бандерама нема места за нове умрлице. Ређају се једна преко друге, а нема ко да их чита. И сахране су мале, нема више ко да испраћа. Преостали мештани живе своје усамљеничке дане у ишчекивању и страху од болести. А болница у Пожаревцу удаљена је само десетак километара.

Далеко за њих. Готово као Трст и Беч.

Check Also

Гујон на Спасовдан са Србима у Румунији

Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон у дводневој је …