Најтежи ултиматум упућен једној држави икада

Топао јул 1914. године уместо мириса лета, донео је грађанима Краљевине Србије мирис барута – рат који је покренуо лавину европског и светског нагомиланог незадовољства која је убрзо потопила готово цео свет. Месец дана након Сарајевског атентата Аустро-угарска монархја је поставила српској влади ултиматум који је британски министар иностраних послова, сер Едвард Греј, окарактерисао као „најтежи икада упућен једној држави од стране друге“.

Односи Аустроугарске монархије и Краљевине Србије пре ултиматума

Сарајевски атентат приликом ког је убијен Франц Фердинанд, престолонаследник Аустроугарске монархије, био је окидач за избијање рата између Краљевине Србије и Аустро-Угарске, која је сматрала да је Србија одговорна за овај атентат. Ипак, разлози за рат били су много дубљи.

Плашећи се јачања улоге Србије на Балкану, Аустро-Угарска је на Берлинском конгресу 1878. године (на коме је добила право да окупира Босну и Херцеговину на тридесет година) помогла Србији да добије независност. Србија је заузврат Аустро-Угарској обећала Новопазарски санџак, чиме је Монархија постигла да се Србија не споји са Црном Гором и спречила продор Србије на Исток. Такође, потписани су и одређени трговински споразуми који су обавезали Србију да без сагласности Монархије ни са једном другом државом не може склапати споразуме.

Крах династије Обреновић (атентат на краља Александра и краљицу Драгу)и повратак Карађорђевића на власт означио је и промену у спољно-политичкој оријентацији, јер се земља окреће Русији. Чак ни Царински рат којим је Аустро-Угарска покшала да ослаби привреду Србије није уродио плодом, јер је, насупрот очекивањима, Србија јачала као и пансловенска идеја уједињења која је нарочито плашила Аустроугарску монархију, па је анимозитет према Србији растао.

У окупираној Босни, као и у Србији, почињу да ничу национално-револуционарне организације, отворене за сва средства борбе, поготово атентате који су у то време били честа појава у свету. Тако је рођена и организација “Млада Босна” организатор Сарајевског атентата, која је радила захваљујући подршци двеју организација из Србије, “Народна одбрана” и “Црна рука”.

Скоро месец дана од атентата аустро-угарски посланик у Београду, барон Гизл од Гислингена, предао је Лази Пачу-у, заступнику министра иностраних дела Србије, ултиматум који је директно пребацио одговорност за атентат на Србију и поставио влади веома дрске захтеве чије би испуњење обесмислило суверенитет Краљевине Србије.

Аустро-Угарска је ултиматумом од 23. јула 1914. затражила од Србије следеће:

1. Да спречи издавање публикација која подстичу мржњу и непријатељство према Аустро-Угарској.

2. Да моментално распусти организацију Народна одбрана, и да исто постпупи и са другим оргнизацијама које учествују у пропаганди против Аустро-Угарске.

3. Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустро-Угарске.

4. Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустро-Угарске, а имена тих официра доставила би власт Аустро-Угарске.

5. Да прихвати учешће аустро-угарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустро-Угарске на територији Србије.

6. Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустро-угарских органа.

7. Да моментално ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустро-Угарска.

8. Да ефикасним мерама спречи нелегални пренос оружја и експлозива преко границе.

9. Да упути Аустро-Угарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству, који су изразили непријатељство према Аустро-Угарској.

10. Да без одлагања обавести Аустро-Угарску о испуњавању ових обавеза.

Најспорнији захтев Монархије, под бројем 6, подразумевао је да Србија погази свој закон о судском поступку у кривичним делима тако што би препустила аустро-угарским органима власти “угушивање превратничког покрета против триторијалног интегритета Аустроугарске монархије”.

Одговор српске владе убрзо је уследио, а народ је већ осећао опасност са севера. Монархија је прижељкивала рат.