srЋирилицаlatLatinicaenEnglish
Почетна >>> Вести >>> Књига о Старцу Никанору

Књига о Старцу Никанору


Благословом Епископа аустралијско-новозеландског Иринеја и сагласношћу Игумана Методија са христољубивим братством манастира Хилендара на Светој Гори, из штампе је изашла књига о Старцу Никанору, који је преминуо у мисији љубави и помирења у Аустралији, 4. марта 1990. године. Његово свето тело је сахрањено у храму св. Алипија Столпника у манастиру Св. Саве у Илејну, Викторија.

n 2

Последњи проигуман манастира Хилендара архимандрит Никанор (Савић) је рођен 1903.у селу Дивцима код Ваљева, добивши на крштењу име Никола. Као дете растао је окружен јаком вером побожног народа који није заборављао јеванђелске и немањићке идеале, којима се Српски народ коначно ослободио турске вишевековне окупације, изградивши у оно време солидну државу упркос многим политичким превирањима, као и непријатељима, спољним и унутрашњим.

Његово срећно детињство је прекинуо Први светски рат. У годинама када, како кажу, у Србији више није било платна за црне барјаке, Никола је стасавао у младића. Био је окружен суровом стварношћу и ужасним страдањима свога народа од стране аустроугарских окупатора.

По завршетку Првог светског рата Никола се активно прикључује Богомољачком покрету, који је из својих редова дао велики број наших духовника, монаха и свештеника. После ратних страхота, духовна начела Богомољачког покрета пријањала су као мелем на душе младих Боготражитеља.

По одслужењу војног рока Никола доноси одлуку да свој живот посвети Богу и роду и следећи стопе светог Саве стиже у манастир Хилендар, августа 1927. Након уобичајеног двогодишњег искушеништва Николу је 15. септембра 1929. у малу схиму замонашио проигуман Хилендара архимандрит Рафаило, давши му име Никанор.

У време кризних година Другог светског рата отац Никанор постаје члан сабора стараца. Након рата и револуције у Грчкој, Старац Никанор је деценијама био проигуман манастира Хилендара, а више пута је био и на дужности протоса Свете Горе.

У својим зрелим годинама уживао је велики углед, не само међу светогорским монасима, него и свуда у Православљу, а посебно у Српској цркви. Његов изразито благ и ненаметљив али огроман ауторитет, пленио је љубављу и једноставном, здравом мудрошћу. На овај начин су га доживљавали подједнако и учени и неуки, многобројни посетиоци и поклоници, исто као и научници и водећи политичари, који су долазили у посету Хилендару или са којима се Старац сусретао на својим путовањима. Својевремено, Старац Никанор се дописивао и са св. Владиком Николајем Велимировићем, који га је веома поштовао и ценио.

По позиву, благослову и договору са црквеним великодостојницима, Старац Никанор је решио да посети Аустралију, а након тога је планирао и Америку, како би, уздајући се у Господа, допринео измирењу браће, завађене расколом. Ревнујући у свему што је на духовну корист и спасење, Старац је своју љубав и бригу радије показивао делима него речима. Иако му је тада било 87 година, прихватио је позив да присуствује освећењу храма манастира Нови Каленић код Канбере у Аустралији, на светог Саву 1990. На овај светосавски задатак је пошао не мислећи на своје године и физичку слабост. Уздао се у Господа и у молитве светог Саве.

Вишедеценијски раскол, као и стање у Српској Цркви у расејању од Другог светског рата па све до краја Старчевог живота, представљали су велико бреме и рану на души свакога ко је Цркву доживљавао као Очев дом и лађу спасења. Старац Никанор и хилендарско братство су желели да допринесу оздрављењу ове сложене ситуације, проузроковане отуђеношћу, политизацијом, дубоким неповерењем и поделама у српској црквеној заједници.

A Старац Никанор никога није критиковао нити осуђивао. У то време са љубављу и бригом је говорио: “Какав смо пример дали народу? Уместо да праштамо и у љубави пребивамо, ми ситничаримо и свађамо се; уместо да мир творимо, ми паству изделисмо и једне против других окренусмо.“

Старац је новоосвећеном манастиру донео икону Мајке Божије Тројеручице, да својом трећом руком милује све оне који у тој светињи буду живели и око ње се окупљали.
По освећењу храма манастира Нови Каленић, Старац је наставио да обилази српске цркве и парохије по Аустралији. Одржао је више беседа, кратких, јасних и молитвених, и разговарао је са многима. Међутим, и без много речи он је самим својим присуством подсећао браћу на светог Саву, на његов завет и жртву.

Крајње исцрпљен, али као и увек доследан у свему, Старац је настојао да сасвим испуни свој задатак. Али је честитом Старцу стигао још један позив. Из ове, земаљске Цркве која је, испуњавана Духом Светим икона Царства Небеског, добри и верни слуга Божији Старац Никанор је у Недељу Православља, 4. марта 1990. добио позив да уђе у радост Господа свога и почине код Отаца својих.

Испраћено молитвама и побожним сузама мноштва Срба у Аустралији, старчево свето тело је сахрањено у лађи цркве Светог Алипија Столпника. Да би измирио браћу свети Сава је донео мошти свога светог оца Симеона. Старац Никанор то није могао, али је зато дошао и оставио своје свете мошти. Тако је и на најудаљенијем континенту настао још један свети гроб, који ће до краја века ширити љубав, веру и мир, дух светога Саве међу расејаним Србима, и свим побожним људима у свим народима.

Опширније о животу Старца Никанора можете сазнати из књиге: Старац Никанор Хилендарац, аутора протојереја ставрофора Србољуба Милетића, која се може набавити код Митрополије аустралијско-новозеландске и у продавници Патријаршије у Београду.

Check Also

Милутин Миланковић у Бечу: Мултимедијално предавање о српском научнику

Извор: dijaspora.tv У суботу, 1. фебруара 2020. године, у храму Васкрсења Христовог рођења у Бечу …