srlaten

Срби се боје свог имена

извор: Вечерње новости

Слободан Бенђо, делегат Скупштине дијаспоре из Аустралије, стално проживљава свој живот у Босни ратних година. Дечак у рату, а сада психолог који слуша страшне приче емиграната.

[blockquote_left] Момак за све

Увек када стигну гости из Србије у Мелбурн, српски делегат Слободан Бенђо их сачекује и доводи у своју парохију у Сент Албанс. У албуму има фотографије са Шекуларцом, Пижоном, Ђоковићем и осталим нашим тенисерима, играчима фудбалске, ватерполо и хокејашке репрезентације. Као момак за све, Слободан је најпознатији водич кроз српску заједницу. [/blockquote_left]

Када се Слободан Бенђо из Мелбурна појавио у клупама српског парламента да учествује у раду трећег заседања Скупштине дијаспоре, радознали београдски новинари су га одмах питали да ли је довео неку фолклорну групу деце наших исељеника да играју у Србији.

– Договарам нову турнеју фолклорних група из Мелбурна на јесен. А довео сам моју баку Митру да обиђе рођаке у Србији и покаже им како је добро научила енглески у Аустралији – нашалио се Бенђо.

Овај високи, увек насмејани момак, са крупним црним очима, најпознатији је Србин у нашој колонији у држави Викторија, док је његова баба Митра Томић најпознатија Српкиња међу Аустралијанцима. У Мелбурну је проглашена за најстаријег студента енглеског језика. Медијски је промовисана као досељеник који се понајбоље уклопио у Аустралију.

– Баку је примио председник општине на предлог наставнице Џин Кеј. А она, пореклом из Енглеске, уз моју бабу научила је српски, па су Аустралијанци одлучили да покажу какав утицај Српкиње имају на њихово друштво – прича Бенђо.

Он је са оцем Славољубом, мајком Радом и баком Митром стигао из села Беловци код Коњица у мало насеље Аеродром на крају Мелбурна. Током рата породица Бенђо је била у хрватском логору у БиХ и преживела пакао. Слободан је као дечак продавао цигарете дуж фронта, носио пошту борцима и помало трговао.

– За народне обичаје, песме и игре сам се заинтересовао када ми је ђед Јован свирао гусле. Играо сам фолклор читаву деценију, што ме је чинило срећним и опуштеним. Данас сам кореограф у четири српске фолклорне групе у Мелбурну, Ђилонгу и Сент Албансу, где идем у цркву – задовољан је Слободан.

Кад човек гледа овог магистра психологије, који ради у Центру за досељенике и лечи их од психолошких траума и носталгије, не може да поверује да он и данас проживљава своје године рата. Прошао је логор, гледао смрт, спасавао је живу главу у рововима и са 12 година се као странац уселио у Аустралију, где је завршио два факултета и постао преводилац за кинески.

– Магистрирао сам и тренутно имам два научна рада о траумама српских досељеника и њиховом утицају на национални идентитет и карактер наших људи. Спровео сам многа истраживања, слушао страшне приче о томе како су у логорима мучени и убијани наши људе, само због српског порекла и имена. Те трауме су на многе Србе оставиле траг и они су се тешко уклопили у аустралијско друштво, које такође тражи да кад узмеш њихово држављанство заборавиш да си Србин.

Бенђо је као позната личност у српској колонији изабран да буде делегат Скупштине дијаспоре у Београду. То га, каже, обавезује да брине о свом народу у Аустралији. Забринут је што у попису Срба има све мање и боји се да то није због лоше статистике. Последњих деценију и по на Пети континент доселило се више од 25.000 Срба, углавном из БиХ и Хрватске. У Аустралији је по попису 2001. било 96.000 наших људи, али их је 2011. године регистровано чак за трећину мање.

– Намеравам да истражим зашто се Срби одричу свог идентитета. Зашто се боје свог имена и узимају аустралијска. Зашто не желе да их на Петом континенту препозају као Србе. Сумњам да је код наших људи створен синдрорм срама и осећај да ће бити опет кажњавани ако кажу да су Срби – стрепи Слободан Бенђо.

Његови отац, мајка и баба у Аустралији имају старосне пензије, али непрестано нешто раде. Отац Славољуб продаје новине, али се и брине о многобројним гостима из Србије, БиХ и Крајине које њихов син доводи кући на боравак, спавање и храну. По читаву ноћ „бистре политику уз ладну ракијицу“.

Млади Бенђо је родитељима купио на кредит кућу у удаљеном насељу Аеродром. Усељење у кућу су Бенђе славиле у својој улици, како наликује, са много музике, песме и игре. Комшије су звале полицију да види „каква је то бука код Срба“. После су сви заједно пили шљивку из Коњица, певали и јели јагњетину. Сада га комшије Пољаци непрестано запиткују када ће да се жени, па да се опет весели читава улица:

– Само да докторирам на аустралијским Србима па ћу да видим са овим нашим девојкама у Мелбурну која би од њих хтела да ме трпи наредних педесет година поред себе – шали се Слободан.

Аутор: Марко Лопушина

Check Also

Срби из Пљеваља: Ово је велики дан за нас

Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон заједно с владиком …