srlaten

Српски интереси без заштите

Извор: Политика

Ни 10 година откада је Србија (СРЈ) ратификовала Споразум о питањима сукцесије из Хрватске нема нових вести. Бар када је реч о враћању имовине српских предузећа и грађана Србије, али и становника Хрватске који су прогнани из те државе. Тамошњи судови листом одбијају тужбе наших предузећа за повраћај имовине. Све у складу са упутством од 6. децембра 2004. Државног правобранилаштва Републике Хрватске жупанијским правобранилаштвима у коме им се „ради једнообразног поступања” сугерише да се у примени „Анекса Г” Уговора о питањима сукцесија „противе захтевима за повраћај имовине и одбију захтеве за мирно решење спора”.

„Политика” је о томе својевремено писала, али како опет за наш лист каже Радмила Никшић, помоћник директора  у Републичкој агенцији за реституцију, која се некада бавила и заступањем интереса прогнаника из Хрватске, та држава и даље чини све што јој је у моћи да правним, али и ванинституционалним мерама, онемогући или максимално успори примену Споразума о питањима сукцесије, који је у Бечу потписала 29. јуна 2001. са свим земљама наследницама бивше СФРЈ.

Одмах након ратификације споразума у ондашњој СРЈ почело је и враћање имовине, не само предузећима из Хрватске, већ и из Словеније и Босне и Херцеговине у Србији. Тако је враћено више од 11.000 метара квадратних пословног и другог простора хрватском „Вартексу”, словеначким фирмама „Аеро” и „Компас”, али и босанској „Криваји”. Никшићева нема сазнања да ли су и неки судови ван Београда доносили исте пресуде.

Загребачкој „Астри”, одлуком  некадашњег Трговинског суда у Београду у октобру 2004. године, враћен је пословни простор у Дечанској број 5 у Београду, површине 166 метара квадратних. Радмила Никшић, наравно, као правник, поздравила је ту одлуку нашег суда, али и питала, поучена искуством у заступању интереса већег броја наших предузећа у споровима са Хрватском, докле ће наша држава остајати глува на очигледне двоструке стандарде западног суседа, код кога је, према овлашној процени, од прогнаних Срба и наших фирми из времена СФРЈ остала имовина вредна бар неколико милијарди евра. Најмање 65.000 кућа и станова физичких лица: том импозантном броју треба додати и евидентирану имовину 300 правих лица из Србије.

Одлуке наших судова, о враћању имовине, наилазиле су на веома леп одјек у међународној јавности и јавности бивших република СФРЈ, али нашим предузећима и многим прогнаним Србима, грађанима Хрватске, то је и дан-данас ускраћено. Штавише, чини се све да се та имовина у лавиринтима правних зачкољица и смицалица што више затури, а њеним правим власницима онемогући да до ње дођу.

Србија, нажалост, истиче Никшићева, потпуно пасивно гледа на све то. Нема одговарајућег државног тела које би се, после нестанка СРЈ и СЦГ, бавило применом Споразума о сукцесији и заштити интереса наших правних и физичких лица. Некакве недоречене ингеренције дате су Министарству спољних послова, евидентирана имовина у тадашњем Министарству правде завршила је у Министарству финансија без покушаја државе да створи предуслове за реализацију договорених обавеза из Анекса Г Споразума о питањима сукцесије. Србија као правни следбеник СРЈ, наравно, не може да супституише права и обавезе физичких и правних лица из Србије у погледу њихове имовине и имовинских права у Хрватској, али засигурно треба да обезбеди примену потписаног споразума.

Србија није ангажовала некакве чешке агенције и фирме, како је то својевремено писао загребачки лист „Национал” под насловом „тамна страна сукцесије”, ради продаје српске имовине, већ смо је чували доношењем прописа којима је целокупну спорну имовину хрватских, али и фирми чија су седишта у осталим републикама бивше федерације, заштитила од растакања и касније приватизације.

Србија засигурно мора да обезбеди примену Анекса Г наведеног споразума за своје држављане и правне субјекте, али и за избеглички корпус који је трајно уточиште нашао на њеној територији, институционалним механизмом, наравно, како ретким појединцима, који не желе нити могу да се одрекну себе и своје имовине, не би једино преостало да у вапају за правдом закуцају на врата Европског суда у Стразбуру, јер пут до Стразбура је веома мукотрпан и једино могућ у овом тренутку, али тек пошто исцрпе сва правна средства предвиђена интерним законодавством Хрватске. Прво кроз парнице у којој је тужена Хрватска, које трају унедоглед, затим кроз ревизију пред Врховним судом Хрватске чији поступак траје још дуже, а о негативној одлуци Уставног суда, као предуслову да би се уопште стигло до Стразбура, да и не говоримо. Уколико тако изнурени уопште доживе сатисфакцију, по својим захтевима. Да је у Стразбуру, каже Никшићева, на хиљаде тужби од 65.000 правних и физичких субјеката, који потражују имовину од Хрватске, било би много више шанси да се спорови реше у њихову корист пред приступање те земље ЕУ.

Check Also

Гујон се састао с градоначелником Бањалуке Драшком Станивуковићем

Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон састао се с …