srЋирилицаlatLatinicaenEnglish
Почетна >>> Вести >>> Унапредити размену информација између матице и дијаспоре

Унапредити размену информација између матице и дијаспоре

Извор: Јутарњи програм РТС-а

„После Другог светског рата већ имамо трећу па и четврту генерацију која је рођена у дијаспори, а када томе додамо и преко 300000 оних који су отишли деведесетих, а и данас око 30000 људи одлази годишње, онда је јасно да морамо имати националну стратегију како да се заустави исељавање, подстакну процеси повратка, како да те везе буду чвршће… На жалост, још није усвојен Акциони план Владе Србије везан за примену стратегије односа између матичне земље и дијаспоре“, рекао је за РТС Александар Чотрић, члан скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону.

a.cotric

Срби у дијаспори и региону нису довољно информисани о дешавањима у матици као што ни матица нема довољно информација о томе шта се дешава у дијаспори а посебно у региону, закључак је седнице скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону. Тим поводом гост у Јутарњем програму РТС-а је био Александар Чотрић, члан скупштинског Одбора за дијаспору и Србе у региону.

Како унапредити размену информација између дијаспоре и матице?

„Скупштински одбор је донео неколико закључака и надамо се да ће бити примењени у времену пред нама, пре свега, потребно је да има више информативних емисија у домаћим медијима, као и више текстова у штампаним медијима, који говоре о положају Срба у региону којих је око 2 милиона. Мислим да је потребно да они више обавештавају јавност о томе шта се значајно догађа међу нашим припадницима дијаспоре изван Србије. Они који живе тамо већ проналазе начина да се информишу о дешавањима у својој матичној земљи, али је неопходно да због наше јавности, они који доносе одлуке, сви ми у Србији будемо више упознати са проблемима, рецимо, Срба у Албанији, Румунији, Мађарској или у прекоморским земљама.

Договорено је да се формира једна база свих медија који постоје у дијаспори, да се формира дописничка мрежа, да имамо дописнике свих значајним центрима где су српске заједнице, једном речју, да се направи својеврсна агенција, информативна мрежа где ће се сабирати све информације, које ће се, уз помоћ Управе за дијаспору, која постоји у оквиру Министраства спољних послова дистрибуирати домаћим медијима.

Заиста је значајно да ми знамо у Србији да ли рецимо Срби у Словенији имају статус националне мањине, а на жалост, немају. Затим, да ли Срби у Албанији имају било каква права, а немају их; какве проблеме имају Срби у Хрватској, како можемо више да се укључимо и помогнемо им, пре свега да очувају свој национални идентитет, да сачувају свој језик, ћирилично писмо, веру, како да се унапреде односи и како могу да инвестирају у Србију; како да они, млади и образовани, који желе да се врате знају шта их овде чека и да на тај начин буде више јединства, јер нас је у Србији 7 милиона, а 4 милиона, што наших држављана, што Срба живи изван Србије“, каће Чотрић.

Могло се чути да набољи положај у региону Срби имају у Румунији, а најтежи у Албанији…шта ми можемо учинити?

„Око 20000 Срба живи у Румунији и они, пре свега, имају право на представљање у Парламенту, годишње добијају око 800000 евра из буџета Румуније, имају свој недељни часопис, емисије на српском језику. На румунским медијима имају књижевне часописе, лепе просторије у Темишвару, тзв. Српски дом. У Румунији се одржи преко стотину различитих културно-просветних и научних и спортских манифестација, сваког трећег дана се нешто дешава…

Потпуно супротну ситуацију имамо у Албанији, где Срби немају право да свој језик користе службено, немају школе, медије. Процењује се да у Албанији живи око 30000 Срба, али су они бојкотовали последњи попис становништва, као и остале мањине. У Албанији не постоји Закон о националним мањинама, нити мањине имају било какво уставно и законско право. Делегација нашег парламента је недавно посетила Албанију и разговарала са њиховим званичницима о овим питањима. Разговарали смо и са представницима ОЕБС-а у Тирани, и наша председница парламента је разговарала са највишим представницима Албаније…Већ је кренула израда закона, који ће бити надгледан из Брисела и ми се надамо да ће бити поправљен положај како српске националне мањине у Албанији, тако и других мањина.

Шта се конкретно налази у том нацрту Закона о мањинама?

„Пре свега могућност да се они изјасне да припадају својој националној мањини, да добију право на школе на свом језику, да добију право на медије, службену употребу свог језика, да држава Албанија финансира њихове активности, било да су у питању културно-уметничка друштва, медији, било шта друго што представља вид очувања националне самобитности, могућност да врате своја имена која су албанизована протеклих деценија присилно…Свакако да очекујемо подршку из Брисела, јер и Албанија жели да постане чланица ЕУ и сигурно ће морати да поштује европске стандарде у тој области“, каже Чотрић.

Шта је са ћириличним натписима у Хрватској, чланици ЕУ, где Брисел није много реаговао?

„Слажем се да је Брисел препустио Хрватској, као чланици ЕУ да сама та питања решава, али мислим да је наша обавеза да ми захтевамо и од Брисела, и од других међународних институција веће ангажовање. У сваком контакту покрећемо то питање. Хрватска има добро уређено законодавство, али се не примењује. Законско право за натписе на ћирилици, како у Вуковару, тако и свуда у Хрватској где Срби представљају више од 30 посто становништва, постоје. Ми видимо да су отпори велики, да ће Брисел у наредном периоду да се више ангажује на том питању. Ако већ од нас захтевају, а ми поштујемо права мањина, онда не видим ни један разлог да се то не тражи од суседне Републике Хрватске“, каже Чотрић.

Некада смо дијаспору мерили од Америке до Аустралије, данас нас је све више у Азији, Скандинавији…да ли се разликују њихови проблеми, захтеви, очекивања од матице…

„Да, веома се разликују. Наши сународници живе у преко стотину земаља света, имају преко 2000 својих организација. Они су чврсто везани за своју матичну земљу преко цркве и преко својих организација, асоцијација, клубова, а та веза постоји и преко нашег скупштинског Одбора и преко Управе за дијаспору и Србе у региону у оквиру МСП-а. Веома се разликују и њихове потребе и очекивања од матичне земље.

Оне класичне политичке миграције скоро да више нема..После Другог светског рата већ имамо трећу па и четврту генерацију која је рођена у дијаспори, а када томе додамо и преко 300000 оних који су деведесетих, а и данас по статистици око 30000 људи одлази годишње, онда је јасно да морамо имати националну стратегију како да се пре свега заустави исељавање, како да се подстакну процеси повратка, како да те везе буду чвршће, како да ти контакти буду плодотворнији. На жалост, још није усвојен Акциони план Владе Србије везан за примену стратегије односа између матичне земље и дијаспоре. Та стратегија је написана још пре три године, али је остала мртво слово на папиру, не примењује се. Ангажоваћу се у наредном периоду и као посланик у Народној скупштини кроз форму посланичког питања, на седницама Одбора и кроз контакте са надлежнима у Влади да се што пре донесе тај Акциони план како би се ова питања почела да решавају једно по једно“, каће Чотрић.

Да ли је за неке медије, који се на медијском небу боре за свој део колача, предвиђен финансијски подстицај, јер је то разлог што се не опредељују на ову врсту информисања?

„На жалост, не постоје средства за такву врсту подстицаја, постоје средстав у оквиру Министраства културе за медије у региону на српском језику и то нису безначајна средства. То су средства која додељује Управа за дијаспору на својим редовним, годишњим конкурсима, два пута годишње.

Ако говоримо о конкурсу Министраства културе, то су средства намењена Радио Дунаву у Вуковару, који емитује програм на српском језику, листу Српске недељне новине који излази седмично у Будимпешти, листу Мостови, који информише на српском језику у Словенији, Нашој речи у Темишвару, која је недавно обележила 25 година или за емисију Видици у Скопљу…Такви медији и заслужују помоћ, мислим да би та средства могла да буду и већа и значајнија.

С друге стране, када говоримо о нашим домаћим медијима, на њих можемо само да апелујемо, да их позовемо кроз овакву врсту обраћања. Ја мислим да су и они схватили значај наших људи у дијаспори, јер ми морамо да им помогнемо у тој великој бици да се одупру асимилацији, да редовно посећују Србију, да чувају свој језик и тако помажу нама, да буду наши амбасадори, представници и да нам кроз заједнички рад буде боље тако што ће овде инвестирати свој капитал и знања, пренети своја искуства. Србија је у прошлости највише напредовала када се ослањала на знање својих образованих људи која су та знања стицала у Паризу, Грацу, Бечу, Михену, Пешти…“, закључује Чотрић.

Са Александром Чотрићем разговарали Ирина Ивић и Милан Срдић.

Check Also

Видовдански виртуелни скуп представника српске дијаспоре из САД

Представници српске дијаспоре из Сједињених Америчких Држава окупили су се на виртуелном скупу како би …