srlaten

Вукосављевић: Српска заједница у Мађарској добро организована

извор: Српске Недељне Новине

На крају службовања у Мађарској, у интервјуу за Српске недељне новине, донедавни српски конзул открива како је доживео српску заједницу у тој земљи, шта му је у протекле четири године представљало задовољство, а шта потешкоћу и чиме је био највише импресиониран.

Милан Вукосављевић, доскорашњи конзул Србије у Мађарској, дао је интервју за Српске недељне новине из Будимпеште, а ми преносимо интегралну верзију првог дела интерјуа.

Мрежа ваших задужења у Будимпешти била је разграната. Која вам је од свих активности највише пријала, а шта је то што вам је, можда, представљало потешкоћу?

Колектив Амбасаде у Будимпешти је мали, а посла има много, јер се ради о суседној земљи са којом постоји веома развијена билатерална сарадња, што је наравно добро, тако да је списак активности сваког од нас веома широк и разнолик. Поред конзуларног посла, који је сам по себи веома сложен и разноврстан, веома битан сегмент посла којим сам се бавио било је учешће у раду Дунавске комисије. Ради се о једној од најстаријих међународних организација, која је основана у Београду (кључни документ се и зове Београдска конвенција), а чији секретаријат се налази у Будимпешти. Наравно, ту је и српска заједница и праћење њених активности, што је такође „у делокругу посла“ конзула, и што бих могао издвојити као лепши део посла. Када је реч о непријатнијем делу, он је углавном везан за различите ситуације из конзуларне проблематике удеси, смртни случајеви, различити проблеми са којима се наши људи суочавају, крађе, преваре, посете затворима…

У протекле четири године били сте сведок многих необичних животних прича и људских
судбина. Постоји ли нека која ће вам остати у трајном сећању?

Радећи као конзул у Мађарској, имао сам прилике да се сусретнем са различитим ситуацијама и животним причама. Људи се конзулату обраћају најчешће када имају неки проблем. За свакога је његов проблем највећи и ургентан, било да се ради о затворенику, који наравно „никада није крив“и који тражи помоћ своје државе, јер му је угрожено неко право, било да се ради о неким другим случајевима где су у питању заиста озбиљне животне ситуације.

Посао са људима није лак, јер ма колико мислите да познајете људску психологију увек постоји могућност и да погрешите, што може имати врло озбиљне последице. Ја сам се увек трудио да имам позитиван став, увек смо се моји сарадници и ја трудили да помогнемо и на најбољи начин решимо проблем због ког нам се људи обраћају.

Ако би требало издвојити неки случај који ће ми остати у сећању, тоби свакако био случај распада једне породице и маратонске борбе мајке за старатељство над децом. Мајка је после разлаза са невенчаним мужем са којим је живела у Мађарској и повратка у Србију, добила спор за старатељство над децом пред судом у Србији (обоје су српски држављани), али отац који са децом и даље живи у Мађарској, одбија да изврши ту пресуду и тражи заштиту од мађарског правосуђа. Прича је заиста дуга и доста компликована, била је и у српским медијима, у сваком случају мађарски суд одбија да призна пресуду српског суда и деца остају са оцем, а мајци остаје да се жали међународном суду. Случај и даље траје, а деца су та која у тој причи највише трпе.

Како бисте у најкраћем описали српску заједницу у Мађарској после вишегодишњег боравка у њеном окружењу?

Када сам дошао у Будимпешту, веома брзо сам се уверио да активности српске заједнице у Мађарској далеко превазилазе бројчану заступљеност Срба у овој земљи, и то на свим пољима. Имао сам прилике да присуствујем великом броју догађаја, манифестација, прослава у организацији српске заједнице и да се уверим колико се пуно ради на очувању националног идентитета. Утисак је да је српска заједница добро организована и да систем заштите мањинских права доста добро функционише. Наравно, могло би бити боље, пуно би значило када би се глас мањина чуо и у мађарском парламенту и то је нешто чему треба тежити, али се треба исто тако борити да се стечена права не изгубе. Српска православна црква и Српска школа одиграле су кључну улогу у очувању српске заједнице у Мађарској и од изузетног је значаја очување ових институција. Истовремено, потребно је активно деловање према млађим генерацијама, посебно према деци из мешовитих бракова, да не забораве своје порекло и језик својих предака и да слободно испољавају припадност српској нацији. Такође, сматрам да матица мора више да буде присутна и да се бори за своје сународнике, ништа мање него што то ради мађарска држава у суседним земљама.

Живели сте у Будимпешти, али и често службено путовали по унутрашњости Мађарске. Чиме сте највише били импресионирани?

Будимпешта је већ дуго дестинација за кратки одмор српским туристима. То је била и у време санкција, када је Мађарска била једна од ретких земаља где се могло путовати без визе и остала је то доскоро, самог уласка у Европску унију, али и данас, када се без виза може путовати широм Европе. Лепоте мађарског главног града су нешто што остаје у сећању свих који бораве у њему и желе да се поново врате. Ту је наравно и незаобилазна Сентандреја, за нас Србе веома битна, али и низ других градова широм Мађарске, за које наши људи мало знају. Заиста сам импресиониран туристичким потенцијалима земље која нема ни море, ни планине, а оно што има максимално користи.

Од Мађара се може учити како треба користити потенцијале за развој туризма и како се од туризма може направити озбиљна привредна грана. Оно што је мени посебно интересантно, јесте начин на који је у Будимпешти искоришћен Дунав. Од обале је направљено најлепше шеталиште , вожња бродом је незабораван доживљај, посебно ноћу уз фантастично осветљење.То рецимо недостаје Београду, где није препознат тај потенцијал. На обалама Саве и Дунава су смештени магацини, привредни објекти, железничка станица, оронуле грађевине, а то је прво што хиљаде туриста који долазе туристичким бродовима виде и што им остаје у сећању.

Check Also

Гујон се састао с градоначелником Бањалуке Драшком Станивуковићем

Директор Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону Арно Гујон састао се с …