Ridova „Zemlja smrti“

Kaljave, razrušene ulice, oblaci dima i prašine, miris baruta, paljevine i ljudskih tela koja trule nabacana jedna preko drugih, bile su slike Srbije iz Velikog rata. Hrabrost ove male zemlje koja je stajala rame uz rame sa svetskim silama, intrigirala je mnoge. Među njima se našao i američki novinar i pisac Džon Rid, koji je posetio ovu „zemlju smrti“, kako ju je sam nazvao, a iz nje otišao bogatiji za pobratima, obrenovačkog poštara.

Put Džona Rida kretao se maršrutom Niš-Kragujevac-Beograd-Rakovica-Ada Ciganlija-Obrenovac-Šabac-Prnjavor-Loznica-Gučevo-Krupanj-Zavlaka-Valjevo-Niš. Iz ovog putovanja po izmučenoj zemlji Rid je ostavio unikatne deskripcije predela, vojnika, običnih ljudi i građevina koje i danas predstavljaju jedinstveni opis života, smrti, siromaštva, ali i hrabrosti, dostojanstva, vere i gostoprimstva srpskih građana i vojske.

Niš, grad koji je kosio tifus

Užasi rata, opake bolesti i smrt nisu zaobišli ni Niš, ujedno prvu „stanicu“ gde se Rid u svom ratnom putešestviju zaustavio. Prolazeći kroz grad koga je poput nekog malignog tumora zahvatio tifus, Rid bez trunke ulepšavanja opisuje kuće na kojima su gotovo bez izuzetka visile duge, crne i zlokobne zastave. Bolnicu sa čijeg prozora vire bleda i izmučena lica zarobljenika naslonjena na prljavu ćebad, a ispred koje još desetine njih leže na prosušenom blatu.

Po kaljavim i izrovarenim ulicama Niša, austrijski zarobljenici u uniformama lutaju slobodno. Neki su terali kola, drugi kopali rovove a stotine njih su dokono šetali gore-dole. Prešavši blatnjavu Nišavu u podnožju zida čuvene Niške tvrđave, Rid uočava na stotine vojnika koji se izležavaju, spavaju, bište od vašiju i tresu od groznice. Na daljem putu ka Beogradu, Džonu Ridu i njegovom saputniku ilustratoru Bordmanu Robinsonu, pridržuje se predstavnik pres biroa Vojislav Jovanović Marambo.

Beograd, tihi grad razoren bombama

Kao i veći deo grada, i železnička stanica u Beogradu je bila bombardovna i uništena. Rid, Robinson i Marambo izašli su na stanici u Rakovici, i rasklimatanim fijakerom putovali do centra grada. Rid je tada zapisao: “Trava i korov rasli su između kaldrme kojom niko nije prolazio već pola godine, a zvuk topova je potpuno prestao. Svuda su bile vidljive posledice artiljerske vatre. Velike rupe prečnika od po 5 metara zjapile su na sred ulice“. Pomisao da svakog trenutka austrougarski topovi mogu da bombarduju grad kao što su to učinili desetinama puta, bila je stalna pretnja u vazduhu.

Vojna akademija, Ministarstvo vojske, kraljev dvor, Beogradski univerzitet ali i obične kuće, šupe, restorani i hoteli bili su neretko bez krovova i vrata, a prozorska okna na svakoj građevini besciljno su se klatila bez ijednog stakla. Posle obilaska rovova koji su štitili Beograd i vožnje teretnim brodom „Nebojša“ koji je na bokovima sav bio izbušen puškarnicama, došli su do improvizovanih streljačkih gnezda gde su vojnici ležali potrbuške na blatnjavom nasipu, neobrijani, neoprani i smršali od oskudne i loše hrane. Vijugavim i izbrazdanim putem krenuli su dalje, u duboku unutrašnjost Srbije, bacivši poslednji pogled na beli grad koji se i dalje nije predao.

Mačva i Podrinje, pustoš koja izaziva tugu

Put je dalje vodio Rida i njegovog saputnika u krajeve gde osim vojnika, muškaraca nije bilo. I ovde je harala opaka bolest tifus. Na nepunom kilometru Rid je uspeo da izbroji čak sto belih krstova na ogradama kuća, a svaki je značio da je tifus odneo bar jedan život iz tog doma. „Izgledalo je da ova bujna i plodna zemlja ne sadrži ništa osim smrti, i pomena na smrt“, zabeležio je Rid. Predeli kojima su prolazili, najviše su stradali u krvavim borbama 1914. godine.

Voz kojim su putovali bio je pun jadnih izbeglica, uglavnom žena i dece koji su pod okrtnim napadima Austrougarske bili prinuđeni da napuste svoje domove. Ceo kraj je bio spaljen, opljačkan, a stanovništvo pobijeno. Bilo je gotovo nemoguće ugledati nekog vola, a kilometrima ni čoveka. „Ponekad bi se naš voz zaustavio da se izbeglice iskrcaju. Stajali su tu pored pruge sa celom svojom imovinom u vreći prebačenoj preko ramena, i ćutke posmatrali ruševine svojih domovina“, zapisao je Rid.

Gučevo, dolina smrti

Svoju najsnažniju osudu rata Rid je izneo opisujući Gučevo i ogromne gubitke koje je srpska vojska tamo podnela. Austrijanci su za vreme drugog napada zauzeli sam vrh Gučeva, i tu se ukopali. Pod njihovom uraganskom vatrom Srbi su se verali stopu po stopu, sve dok i njihovi rovovi nisu bili na uzanom grebenu. A onda je na frontu od 16 kilometara, na samom vrhu planine vođena jedna od najstrašnijih borbi u Velikom ratu- Bitka na Drini. Nakon 54 dana krvave i teške borbe Srbi su se povukli, i to samo zato što je treća austrijska invazija probila njihove linije kod Krupnja.

Svuda po šumi su bile napuštene kolibe pokrivene lišćem i granjem, i zemunice u kojima je srpska vojska živela dva meseca u snegu. Niži delovi drveća su bili pokriveni lišćem, a vrhovi su bili kao mrtvi. Punih devet kilometara dužinom vrha Gučeva mrtvi su bili naslagani, njih 10.000.

Džon Rid je iz “zemlje smrti” je poneo slike užasa ali i osećanje divljenja prema junačnim i požrtvovanim Srbima.

Američki novinar i srpski poštar pobratimi

Sa neskrivenim oduševljenjem Rid piše o gostoprimstvu ljudi koji ginu i umiru gladujući. Nije mogao da odbije bratimljenje sa poštarom iz Obrenovca. „Pobratime, sad ćemo se pobratimiti. To je stari srpski običaj. Izvršili smo čin bratimljenja i sve od današnjeg dana, mi smo pobratimi sa Gajom Matićem“, zapisao je Rid. Koliko je poznato to je jedini čin bratimljenja Džona Rida, a bio je svetski putnik.

Izvor: serbia.com