Неповољан стратешки положај, исцрпљеност балканским ратовима као и знатно мања количина муниције, нису спречили српску војску да извојева прву и једну од најславнијих победа у Првом светском рату, победу на Церу. Љубав према отаџбини, сложност и храброст српских војника, као и генијални стратешки план генерала Степе Степановића, допринели су да Краљевина Србија пређе из стратегијске одбране у контраофанзиву, и оствари победу која ће задивити цео свет.
Испаљивањем топовских хитаца на Београд у ноћи 28. јула 1914. године, отпочела је прва аустроуграска офанзива на Србију. Те ноћи Београд је ненамерно постао први европски град који је бомбардован у XX веку. Следећих осам дана Београд није спавао од метака, врисака и страха који се ширио ваздухом. Испоставило се да је то је био само почетак.
На широком простору западне Србије, прва офанзива аутроугарске војске трајала је до 24. августа. Аустроуграска је главнину својих снага концентрисала на реци Дрини одакле су 12. августа десантом започели ударне операције. Од тог тренутка, Церској битци су претходила четири дана жестоких борби у Подрињу.
Знајући да је аустроугарска војска бројнија и боље наоружана, српска војска је претежно била рапоређена у унутрашњости државе, чекајући да се јасно укажу потези непријатеља како би лакше преорјентисала јединице на потребна попришта. Врховна команда српске војске желела је да “купи“ што више времена како би се јаче српске снаге пребациле на поприште борбе.
Задатак задржавања непријатеља имала је Трећа армија. Па иако је била најмалољуднија српска армија, противник је тек након четири дана жестоке и крваве борбе успео да пређе Дрину. И док се аустроугарска војска ближила, генерал Степа Степановић је увелико почео прегруписавање српске војске.
Уочивши значај Цера за извођење целокупне акције, генерал Степановић наређује Комбинованој дивизији да још у ноћи између 15. и 16. августа овлада врхом Косанин град. Али ту је српску војску чекало још једно изненађење. Делови аустроуграске 21. дивизије су већ били ту. У олујној и мрачној ноћи, очи у очи са аутроугарским војницима Церска битка је могла да почне.
Многи од затечених војника су били на починку и изненађени посетом српске војске, па није било тешко одбранити територију. Међутим, врло брзо се развила љута и огорчена борба сукцесивним пристизањем војске са обе стране. У жару ноћне битке код Текериша, отпочела је једна од најславнијих победа српске војске, а до јутра аустроуграска војска је била приморана на повлачење.
Мир није трајао дуго. Већ сутрадан, 16. августа битка за освајање Цера се распламсала свом жестином. У судару леве колоне српске Коњчке дивизије и леве колоне аутсроугарске 21. дивизије на северним падинама Цера, ова ударна непријатељска јединица бива у потпуности разбијена и онеспособљена за даљу борбу.
За то време Коњичка и Шумадијска дивизија првог позива, врло вештим маневрима у рејону Шапца и Мачве успешно онемогућавају спајање и садејство аустроугарске Друге и Пете армије, када је ова веза била најпотребнија за спасавање 21. дивизије на Церу. У долини Јадра, српска Трећа армија са променљивим успесима одолева нападима непријатеља, спречавајући његов продор ка Ваљеву.
У току 17. и 18. августа даноноћна битка између церске ударне групе и аустроуграске 9. дивизије се наставља. 19. августа српска војска је коначно сломила отпор левог крила непријатељеве Пете армије, овладавши гребеном Цера и принудивши и ову дивизију на повлачење. Тог и следећег дана аустроугарској војсци једино је преостало да се повуче преко Дрине.
Завршним борбама од 21. до 24. августа када је ослобођен Шабац и протеран и последњи аустроугарски војник из Србије, окончана је Церска операција потпуним неуспехом аустроугарске војске.
Победом у Церској битки, српска војска је показала не само искуство и вештину, већ и огромну храброст и одважност према домовини. Чињеница да је то била прва савезничка победа над Централним силама у Великом рату, битно је ојачала морал наше и савезничке војске, подигла углед Србији и дала јој снагу за битке које су тек биле пред њом.
Извор: serbia.com