Свет о јунаштву Срба у Првом светском рату

Ниједна друга земља учесница Великог рата није тако скупо платила своју слободу као Србија. Остала је истина окађена тамјаном, заливена капима крви и суза, очишћена вером у исправност жртве за прави циљ пред собом. Истина о народу за који је током историје погибија најчешће била питање живота, а смрт – одраз вере у живот.

Ове године навршава се 100 година од почетка Првог светског рата. Краљевина Србија ратовала је против Аустроугарске и других централних сила од 28. јула 1914, када јој је аустроугарска влада објавила рат, па све до капитулације Аустроугарске, 3. новембра 1918. године. Прве године рата Србија је потукла аустроугарску Балканску војску. Наредне године њена војска суочила се са Тројном инвазијом. Не желећи да се преда, Српска војска се повукла преко Албаније. Евакуисана је на Крф, где се одморила, наоружала и реорганизовала. Одатле је пребачена на Солунски фронт, где је већ 1916. године забележила успехе. После дугог затишја, борбе за пробијање фронта почеле су у септембру 1918. године. Српска војска је кренула у пробој Солунског фронта. По наредби војводе Живојина Мишића: „Са непоколебљивом вером и надом, јунаци, напред у отаџбину!“ – војнички речено, извршила је пробој Солунског фронта и исписала једну од најсветијих и најсветлијих страница српске војне историје. О српским јунацима француски маршал Франше д’ Епере је у извештају својој влади о пробоју Фронта записао: „Операције се морају успоравати, јер нема комуникације ради добацивања хране француским трупама које напредују, само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја – напред.“ Роберт Лесинг, министар спољних послова САД, тим истим поводом је рекао: „Када се буде писала историја овог рата, њен најславнији одељак носиће назив СРБИЈА.“

Српска слава остала је забележена, али су и српске жртве биле огромне. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника, што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације. Да би се боље разумео подвиг ове војске мале по броју, али велике по јунаштву, можда је најбоље погледати оно шта су други, савременици, о њој рекли:

Немачки цар Виљем, који је у своје време био персонификација тадашњег империјализма и противника Србије, рекао је о српском народу: „Штета што тај мали народ није мој савезник.“

Нови бечки „Греие Прессе“, лист са најизраженијом кампањом против Србије, писао је 1918. године о српском народу: „Остаће загонетка како су се остаци Српске војске, који су се спасли испред Макензенове армије, могли доцније оспособити за борбу. То је доказ да српски војник спада у најжилавије ратнике које је видео светски пожар.“

Келнске новине од 1918. године, у чланку „Психологија повлачења“, пишу: „Мало војника се тукло онако како се тукао српски војник. Он је умирао тамо где му је било наређено да се држи.“

Фелдмаршал Макензен: „Ја необично ценим и волим вас из Шумадије. Ви сте херојски народ, пун части и поноса, народ велике и сјајне будућности.“

Аустријски генерал Алфред Краус такође има високо мишљење о Србима, због чега се не устручава да каже: „Овом приликом треба напоменути да смо упознали Србе као ваљане непријатеље. Ја сам их сматрао и сматрам их и сада као војнички најјаче од свих наших непријатеља. Задовољни с малим, довитљиви, лукави, особито покретљиви, добро наоружани, богато снабдевени муницијом, вешти у коришћењу земљишта, врло добро вођени, мржњом и одушевљењем загрејани за борбу, они су нашим трупама задавали много више тешкоћа него Руси, Румуни и Италијани.“

Занимљива је изјава чешког књижевника Ервина Киша, каплара 11. пука 9. Аустроугарске дивизије и учесника Колубарске битке: „Тек у Србији 1914. године схватио сам да је слобода малих народа јача сила од насиља великих и моћних“, пише он. „Тек сам овде схватио Шатобријана да неумитна сила – воља савлађује све, а да је слабост силе у томе што верује само у силу.“

Јапански професор медицинског факултета у Токију, за време Првог светског рата шеф мисије јапанског Црвеног крста у Паризу, рекао је у свом говору: „До овога рата ми Јапанци уживали смо глас војника са најјачим ратничким духом. Овога пута морамо признати да нам је српски војник то првенство одузео. Не замерите, господо Срби, што смо на то мало и љубоморни.“

Норвешки пуковник Карстен Ангел 1915: „Дошли смо са мало поштовања за српске војнике, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју.“

Француски маршал Франше д’ Епере такође не крије одушевљење квалитетима српских војника, због чега се готово песнички пита: „Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива.“

Велика голгота у Првом светском рату изнедрила је читаву плејаду јунака. Међу њима се истиче Милунка Савић, као најодликованија жена – војник у Великом рату.

Из књиге „Српска војска у великом рату 1914 – 1918“ Душана Бапца. Издање Медија центра „Одбрана“.

Извор: serbia.com